Рћани се више не боје кише

Рти – Славо Славковић напуниће овог септембра пету годину. Читавог лета помаже деди, и поред најбољег пословође на свету научио је да пече креч и ћумур. Питање је да ли ће му живот икад заискати ту с муком стечену науку.

– Дај боже. Време је полако прегазило кречане, сад људи купују „јупол“. У целим Ртима данас раде само још три кречане, код Милоја и Милована Славковића и наша – каже за „Политику“ Славимир Славковић ((56), Славов деда.

Тако је овај занат, сва је прилика, занавек платио данак свима писане пролазности. Креч је освануо пре век и по на чатмарама, и у читавом двадесетом столећу Рћани су живели од свеже печеног камена. У селу између Гуче и Ивањице тридесетих година прошлог века било је 149 кућа и свака друга пекла је креч за пијацу.

Мајстори овог заната причају да се камен кречњак најпре обради мацолом при чему се плоче, дакле већи комади, одвајају за сводове. Кречане се обично копају поред друма у дубину до 2,5 метра, пречника метар и по. Са предње стране просечен је отвор за ложење, док се унутрашњост озида циглом и облепи глином. Изнад отвора оставља се кружни испуст са кога се зида свод висок око пола метра, а тај део посла може да обави само кречар од заната.

– За 20 товара креча потребно је по 40 товара камена и дрва. Продајемо углавном на ситно, у Гучи, Чачку и Ариљу по 30 до 40 динара за килограм, на велико је две банке – прича Славимир.

Рћани се никога нису бојали колико кише. Ако их она стигне у путу до пијаце, онда се креч „упрпори“ и вредност му се смањи неколико пута. Исти белај је ако се у петак, случајем, не прода, јер то није роба која може да стоји на ваздуху и чека до следећег пазара. У селу од три слова, често помињаном у укрштеним речима, остало је само исто толико кречана и Рћани се данас не осврћу на облаке као њихови преци.

Унук и деда, Славо и Славо, имају и ћумурану на око 300 метара од куће, од које их дели неки гај. Бејаху је потпалили кад су се у Ртима појавили намерници, и сложно поштују сваки своју обавезу око великог, задимљеног стога дрвета које се угљенише.

Ћумуране су, за разлику од кречана, прављене и над земљом, близу забрану с дрвима и надомак потока за гашење. Око стожера високог и до пет метара може да се сложи 12 кубика дрва, ред по ред, али ниједно не сме да дохвати стожер који мора да „дише“. На врху ћумуране, данас озидане циглом, оставља се рупа за метални поклопац, а около су мали отвори, односно одушци.

– Најпре се спреме дрва, на дно иду мало ситнија. Може буква, цер, граб, топола, липа, јабука, шљива. Једино врба није баш препоручљива. Кад се напуни до врха ћумурана се одозго пали, и ставља поклопац. Ова има десет вентила, па кад почну да прогоревају затвара се један по један и дрво се тако угљенише.

Ћумур се пече читаву седмицу, на крају се отвори поклопац и ћумурана остави на миру дан-два да би се све погасило. Или, како ћумураши кажу, да се „слади“.

– Ова наша даје 115 џакова по 15 килограма ћумура и углавном све испоручујемо прекупцима, за 330 до 350 динара по џаку. Унук и ја печемо седам или осам фуруна годишње, а некад дајемо и на послугу.

Ако је захтевана брза испорука, ћумурана се може угасити водом, а овај занат је жилавији од кречарског и опстаје. У Ртима се сада дими осам ћумурана, у суседној Котражи још 40, а у Вучковици, још даље према Ивањици, такође десетине сељака праве исти угаљ, по поступку који се није мењао ваљда од почетка цивилизације.

----------------------------------------------

Од суботе до петка

У овом послу деценијама се ништа није мењало, свему се знао почетак и крај. У суботу се вади камен у мајдану и превлачи до кречане. У понедељак се кречана пуни каменом и довозе дрва. Уторак је дан кад се кречана потпали, ложи читаву ноћ и у среду, ватра се не гаси 24 сата. У четвртак креч се товари на кола и воловском или коњском запрегом полази ка 30 километара удаљеном Чачку, где је петак одвајкада пазарни дан.