Герилски биоскопи узвраћају ударац

„Нема филма без мрака”, констатовали су Емир Кустурица и Абдулах Сидран у „Оцу на службеном путу”, сажимајући у тој опасци надмоћ великог платна над угођајем који пружа телевизија. У београдским биоскопима неко је свакако угасио светло, али не да би пројекција почела. На већину од 45 биоскопских сала, колико је некада постојало у престоници, пала је завеса. Само је шачица преживела дивљу приватизацију, која је угушила и многе друге симболе градског живота, попут кафана.

Никаква штета, рећи ће многи, јер филмови се данас могу лако скинути са интернета и гледати из кућног комфора, на уређајима са бољом сликом и звуком него у многим биоскопима. Али, као што се пиће може попити и у свом дому и у кафани – ако се нађе нека преостала – ни „кућни биоскоп” не може поновити доживљај који се добија у правом, сматра Димитрије Војнов, драматург.

– Свако ће осетити ту разлику. Греше они који се у биоскопу фокусирају искључиво на филм пошто је то много шире социјално-амбијентално искуство – каже Војнов.

Вероватно би се са њим сложило десетак хиљада особа које су овог лета гледале филмске класике приказане под окриљем пројекта „Филмстрит” на јавним местима широм града. Управо због тог интересовања, платна ће бити ширена на улицама и у току прве половине септембра. Публике је било и у „Греб-греб биоскопу” под отвореним небом, на Ади Циганлији. Као да је организовање пројекција на неуобичајеним локацијама обновило осећај да долажење до филма може бити заједничка мала авантура и повод за излазак у град, као што је то било за генерације које су нове холивудске хитове могле да виде једино у биоскопу.

Претходница герилског отпора затварању филмских светилишта, какав је понудио „Филмстрит”, био је подухват „Илегални биоскоп”, настао пре четири године. Пројекције некомерцијалних, политички ангажованих, за стандардне биоскопе „невидљивих” филмова, које гледаоци бирају, видело је око 4.000 људи. Дискусија после одјавне шпице саставни је део процедуре „Илегалног биоскопа”, каже Марта Попивода, творац пројекта.

– Идеја је била да се пракса дељења филма међу пријатељима пренесе у јавни простор. Овај подухват, са јасном левом идеолошком оријентацијом, створио је заједницу појединаца и организација која покреће социо-културне теме какве нису добродошле у локалним медијима и јавности. Када више нико не буде предлагао филмове за приказивање, биоскоп ће се угасити, јер ће то бити знак да оваква иницијатива није потребна Београду – објашњава Попивода.

„Илегални биоскоп” је верну публику стекао захваљујући филмовима који се не либе контроверзних тема. Такве је и Холивуд обрађивао бурних седамдесетих година 20. века. Од тада су амерички аутори, који стварају главни део репертоара светских биоскопа, изгубили вољу да публику освајају провокацијом и превратништвом. Свет је потом одустао од великих друштвених промена, а продуценти су се преоријентисали на снимање филмова који никога неће увредити. Уместо да им подиђу, многе гледаоце су таквом малокрвношћу отерали.

– Бег од стварности је постао окосница најамбициознијих продукција. Холивуд се и данас често бави озбиљним темама, али публика је постала превише цинична и обавештена да би кроз филмове прилазила било чему провокативном – оцењује Војнов.

Зато ни алтернативнији репертоари, који окупљају „племена” посвећеника, нису довољни да врате живот у институцију биоскопа, сматра он.

– Подела на филмове за једне и за друге знак је импотенције савременог филма да мобилише најширу публику. У време највећег друштвеног значаја филма кључни наслови су имали потенцијал да утичу на целокупно друштво. Код нас, за шта је пример прошлогодишња гледаност „Шишања”, остварења успевају да привуку публику када се око њих изгради социјални контекст – наводи Војнов.

Није он, наравно, мислио на највећег „дистрибутера” – Интернет. И у Америци, корисници глобалне мреже су знатно боље технолошки опремљени и брже „даунлоудују” покретне слике, биоскопи су још увек профитабилни: прошле године, према сазнањима Би-Би-Сија, зарадили су више од 10 милијарди долара, мада до те своте долазе повећањем цене карата и продајом грицкалица и пића, пошто број посетилаца већ неколико година опада. Али, Радослав Зеленовић, директор „Југословенске кинотеке”, каже да не смемо да се „вадимо” на светски тренд опадања посете биоскопима.

– Наши биоскопи нису се мењали и по 40 година. Више од 90 одсто филмова на великим фестивалима емитује се у дигиталном формату, а не на 35-милиметарској траци. Сутра ће та остварења доћи до нас и ми нећемо имати где да их прикажемо. Гледаоци неће имати стрпљења да гледају мусаве копије у хладној сали где морају седети у капутима – изричит је Зеленовић.

За разлику од америчког, биоскопско тржиште у Србији расте, каже Владан Сретеновић, директор дистрибутерске куће „Так”. Лани је укњижено око 2,1 милиона посетилаца, а процене су да ће ове године тај број бити увећан за око 15 одсто, мада разлог томе можда није прилив публике већ нове сале које се отварају широм земље.

А 120 сала са великим платном у Србији претежно су руине у које се годинама није улагало. Они су барем преживели: бројне друге дивља приватизација је претворила у магацине, кафиће и коцкарнице. Многи у томе виде злочин против културе, а неки сумњају да је ту било и правог криминала. Пре неколико дана, полиција је поднела кривичну пријаву против Николе Ђивановића, који је 2007. купио „Београд филм”, и још шест особа јер се сумња да су ову фирму низом малверзација оштетиле за око пет милиона евра. Ђивановић је, према наводима полиције и ранијим саопштењима Тужилаштва за организовани криминал, у сарадњи са осталим осумњиченима, препродавао биоскопе предузећима која су такође у његовом власништву, а новац од продаје није уплаћен „Београд филму”. Ниједна од 24 сале у којима је та фирма некада приказивала филмове више не ради.

----------------------------------------------

Град без кинематографа – домаћин филмским звездама

Замирањем биоскопа не губе само филмофили већ и српски аутори и продуценти, који остају без места на којима би могли приказивати своја дела. Зато државе са организованом кинематографијом улажу у биоскопску мрежу, обезбеђују јој најбоље техничке услове како би гледаоце извукли из куће и дају редитељима и дистрибутерима гаранцију да ће њихова остварења бити приказана на великом платну.

– То би код нас могло да се оствари формирањем мреже биоскопа локалних самоуправа, јер бар једно такво здање има сваки већи град, као што има музеј или библиотеку. О њима би бринули држава и општине – наводи Радослав Зеленовић.

Проблем је и у томе што, према његовим речима, у култури нема ничега што је тако лоше прошло у транзицији попут кинематографије. Неке помаке могао би да донесе Закон о кинематографији. Али, на њега се још чека. И то су разлози због којих настају апсурдне ситуације, попут оне у коју је запао Палићки фестивал.

– То је један од највећих фестивала у Европи, на којем се приказује 90 филмова и дође 300 гостију из света, а одржава се у Суботици, граду који више нема ниједан биоскоп – објашњава Зеленовић.