На чају код господина Фројда

Венеција, Лидо – „Опасан метод”, најновији филм канадског жанровског мајстора Дејвида Кроненберга, сигурно ће изненадити, па и разочарати фанове његовог „Судара”, „Муве” и „Велодрома”, па и фанове његовог изванредног филма „Историја насиља”. Међутим, они којима су се допадали његови „Мадам Батерфлај”, „Голи ручак” или „Ускршња обећања”, неће бити изненађени што им и овог пута Кроненберг нуди готово класичан биографски филм.

Најсрећнији ће ипак бити фанови Карла Јунга и Зигмунда Фројда, а таквих је сигурно више него Кроненбергових обожавалаца, јер „Опасан метод” нуди причу о почецима психоанализе, о пријатељству и разлазу Јунга и Фројда и то кроз својеврсни љубавни троугао чији је покретач Сабина Шпилрајн – руска Јеврејка, у почетку Јунгова пацијенткиња, па ученица и следбеница, па онда и садомазохистичка љубавница и узрок свих његових проблема.

Однос троје пионира психоанализе: Фројд, Јунг, Шпилрајн, тема је и драмског текста „Лечење говорењем” који је прошле године написао Кристофер Хемптон и који је послужио и као сценаристичка окосница Кроненберговог маестрално снимљеног филма (директор фотографије је Петер Сучицки). Занимљиво је у филму постављен однос између младог Јунга, као младог психијатра у једном швајцарском санаторијуму и Сигмунда Фројда као (Виго Мортенсен) очинске и менторске фигуре. Нешто је слабије изведена идеја да се о њиховим теоријама и различитим методама, говори кроз романсу. Заправо, оно што је најозбиљнији проблем „Опасне методе”, иако је филм као целина угодан за гледање, јесте то што је његова окосница – романса између Сабине (Кира Најтли) и Јунга (Мајкл Фасбиндер) слабо мотивисана и прилично дистанцирана и што главна глумица више глумата него глуми током представљања својих неуротичних напада. Редитељски, ово је Кроненбергов најсуздржанији филм...

Суздржаности зато нема у високобуџетској холивудској „Зарази” Стивена Содерберга (ван конкуренције) који је окупио холивудски глумачки шлаг, у којем су као украсне јагоде Британка Кејт Винслет и Францускиња Марион Котијар (играју још: Мет Дејмон, Гвинет Палтроу, Џуд Лоу, Лоренс Фишберн...). Реч је овде о „размаханом” и детаљном филму катастрофе, о причи о појави новог вируса који уништава свет, о борби племенитих научника за спас човечанства и раскринкавању „злочестих” научника и фармацеутских компанија из чијих лабораторија „беже” нове болештине... Другим речима, реч је овде о филму који у себи садржи ама баш све што је оваквом жанру потребно, укључујући и занатски перфектну режију. Иако му је тема и занимљива и узбудљива, Содербергова „Зараза” ме није дотакла. Нисам се чак ни накашљала...

 Међу фестивалске „подбачаје” свакако и спада „ Прокључало лето” француског ветерана Филипа Гарела, који није ништа друго до филм ни о чему. Прича о потонућу брака између младог сликара (редитељев син Луис Гарел) и његове постарије супруге и глумице (Моника Белучи), препуна је општих места закрпљених повремено и ничим изазваним сећањима на револуцију 1968. године. Уколико је мисија Филипа Гарела била да публици покаже како може да стари Моника Белучи, онда је у томе једино и успео...

У једно од најпријатнијих досадашњих венецијанских филмских утисака, свакако спада петочасовна и петоделна телевизијска новела „Милдред Пирс” (пет једночасовних филмова), коју је према чувеном роману Џејмса М. Кејна ( а не према истоименом Куртисовом филму из 1945.) за ХБО адаптирао и маестрално режирао Тод Хајнес, приредивши тако и велико изненађење.

 У чувеној саги о напуштеној жени (реч је о 20-им годинама 20. века), која је и себи и свету доказала да може да буде и самостална и веома успешна иако води тешке битке са размаженом ћерком, у насловној улози блиста Кејт Винслет баш као што је некада у истој овој роли блистала Џоан Крафорд. Винслетова се тако на Лиду ове године већ појавила три пута. Прво као једна од четири звезде у филму „Покољ” Романа Поланског, други пут као пожртвована докторка у Содерберговој „Зарази” и трећи и најуспешнији пут, у теленовели „Милдред Пирс”. Импресивно...