Спору правду плаћа држава

Поштари све чешће у канцеларију заступника Србије доносе захтеве из Стразбура у којима се тражи изјашњење државе поводом тужби наших грађана упућених Европском суду за људска права. У септембру у раду је било двадесетак таквих захтева, а сада je, по речима заступника Србије др Славољуба Царића, број удвостручен. Реч је о обимном послу, а по правилу је рок за изјашњење око шест седмица. Иако се по броју захтева не може закључивати о исходу, ипак они представљају својеврсно упозорење држави.

Дуготрајни судски поступци пред домаћим судовима су један од главних разлога за тужбе наших грађана Европском суду за људска права у Стразбуру, јер Европска конвенција о људским правима прокламује право на правично суђење, а то подразумева и поступање суда у разумном року.

Истина, ниједан такав поступак до сада није окончан, а први спор пре три месеца, у случају Матијашевић, Србија је изгубила не због одуговлачења процеса него због непоштовања претпоставке невиности. Тачан број овогодишњих тужби упућених у Стразбур из Србије знаће се тек на крају године, када Европски суд сачини редовни извештај. Прошле године суд је примио 1.345 представки, од којих више од четвртине, односно 384, није прихваћено.

– Примера ради, Македонија која је пет-шест година пре нас примљена у чланство Савета Европе, сада има у раду тридесетак случајева, а ми за око годину дана имамо већ педесетак. У највећем броју случајева разлози су дуготрајни судски поступци или неизвршавање правоснажних судских пресуда – наводи Царић.

Вишегодишњи судски поступци, међутим, нису наша особеност, а заступник сматра да се са овим системским проблемом суочавају и друге земље. После тужбе у случају "Лукенда", Словенија је лане одједном добила више од 120 пресуда на своју штету, што је уједно био показатељ да је реч о системском проблему словеначких судова. У таквим ситуацијама Европски суд доноси такозване пилот пресуде које заправо треба да сигнализирају да је проблем уочен и да би требало да реагује држава, рецимо да промени прописе који је неће стално доводити на "оптуженичку клупу".

Словенци су, како каже Царић, предузели конкретне кораке, али не искључује могућност да се тако нешто деси и нама. Наводи да би се законом, у случајевима када поступак дуго траје, могла предвидети изричита одредба да се странке обраћају најпре домаћим органима који би имали право да досуде накнаду и да се не иде директно на суд. Наравно, то би морало да се регулише домаћим прописима. Наговештаја о скорој измени закона нема, можда зато што држава због дугих судовања није добила још ниједну пресуду, али и зато што су тренутно сви заузети предизборним кампањама и не размишљају о овом проблему.

Када у Стразбуру изгуби спор, то за државу представља материјалне издатке. У случају "Матијашевић" била је реч о 662 евра накнаде за судске трошкове који су, по наводима Царића, већ измирени.

У конкретном случају, износ је скинут са рачуна Окружног суда из Новог Сада, на чије се поступање странка и жалила. Уредба о заступнику Републике Србије је прописала да, када држава изгуби спор, трошкови падају на терет органа чији су акти (дакле, чињење, а можда и нечињење) довели до поступка пред Европским судом. Размишљало се и о формирању посебног фонда за такве намене, али како нико није могао да прогнозира ни колико држава евентуално може спорова да изгуби нити које износе би суд могао да досуди, од тога се одустало.