КУЋА ЗА РУШЕЊЕ

Шта се то догодило са српском војничком трубом? Више се не чује ни код устајања ни на повечерју. Војници лежу уз крчање звучника са разгласа, а тако се и буде. Мора да у Партнерству постоје неки стандарди! Старије генерације војника добро се сећају Монтгомери Клифта и његове "Тишине": без праве трубе ипак је много депресивније, одавде до вечности.

У патриотској епској симболици, на некој граници између родољубља и носталгије, настала је песма "Српска се труба с Косова чује!" Она се пева као порука, или опорука непристајања, иако се, руку на срце одатле више не чује. Нема много разлога за сличне музичке деонице, српска се косовска бољка трубом и маршевским музицирањем излечити не може.

Но, коме говорити! У предизборној халабуци заиста се свашта чује. И наравно, тек ће се зборити. Има ту главоболних политичких тестамената, тугаљивог призивања мученичке смрти, бајковитих планова и врлог поштовања српске предизборне традиције. А то је неговање тврдоглаве (и нескривене) мржње према онима који другачије мисле.

Али, ипак је "звезда" досадашњег вербалног политичког кабареа председник СПС Ивица Дачић. Он је пробао да објасни зашто никако не треба искључити косовску ратну опцију. Своју езоповску паралелу свео је на елементарно чување домаћег прага: "Ако вас неко нападне у кући, па жели да је поруши, ви ћете се свакако бранити!"

Случај са кућом није претерано лоше изабран. Ту је свакако и неизбежна патриотска симболика, са јаком тежњом да се задржи нека врста монопола на родољубље. Као млади лидер, Дачић долази из поучне прошлости. Има некаквих назнака да је он ипак спреман да раскине јаке ендемске везе са почившим вођом.

Можда ће успети да на своје чланство пренесе идеју о неизбежној ревизији значаја мртвог култа. Сви који су се залагали за коначно обожење Милошевића, глатко су изгубили на конгресу. Можда ће Ивица стићи да избегне најопасније лидерско искушење, а то је настојање (да настави) да некако личи на бившег вођу. Нови лидер тако није успео да се отараси најтипичнијих противречности.

У свим назнакама да ће важних промена свакако бити, ратна експликација прилично је зачуђујућа. Пре свега што су искуства из 1999. јако лоша. Илузија да је Милошевић на Косову једном већ победио, једва да још понегде живи. Победници углавном не потписују капитулације.

Мисао о ратној опцији је заводљива. Она је последица кусог памћења и своди се на натприродна јуначка и романтична решења. Ако би неко ко то уме, правио сценарио ратног похода Србије на Косово, тешко да би одатле имао било какву "излазну стратегију", и поред задатог оптимизма. Хипотетички, српски војнички повратак у јужну покрајину био би увод у албанску, српску и регионалну катастрофу.

За ову државу, таква авантура била би добровољни улаз у живо блато, одакле би се (можда) некад и изашло, али са страховитим губицима на све стране, уз буквално уништење националних потенцијала, производне инфраструктуре и читаве будућности.

Сва савезништва била би разорена, а ратна изолација наговештај дугих, мрачних времена. То је неумољиво стање ствари, једна сурова граница између моћи и разума. Категорија у свим надметањима позната као "однос снага".

Та сазнања сигурно производе у свима нама осећање беса и немоћи. Све што се жели, оствариво је само уз дугу, креативну политичку и дипломатску борбу. Али, ни тада није сигурно да Косово може остати под државним покровитељством Србије. Ратна опција је негација сваке наде, у било ком смислу.

Зашто се, ипак, и поред те неумољиве логике, пред бираче иде са запаљивим паролама? Можда неко мисли да су се Срби, после неколико година предаха ужелели рата па ће своје драгоцене гласове уделити весницима нових мобилизација.

Ако је то било улагање у неговање најгорих успомена, онда нема много наде да се нешто поправи. Коначно, милитаризам у политици није ништа ново, годинама смо слушали страшне претње "онима тамо" и ево шта нас је снашло.

Свет се изгледа није много обазирао на ратнички агитпроп, нити на аманет о старим границама "велике Србије". Све се то догађало уз снажну антизападну параноју и изолационистичку носталгију. То се понегде тумачи као синдром "неизбежних предизборних ексцеса". Али се не верује да ће демократске снаге посустати пред непријатним рецидивима најгорег дела српске историје.

Занимљиво, али су Министарство одбране и војска потпуно имуни на ратничке покличе. Министар Станковић је "као екстремно ирационалне", енергично негирао било какве идеје о новом боју на Косову. Генерали се, са своје стране, спремају да коначно изведу српског војника из балканског гета.

То је још један доказ о "погрешној" расподели милитаристичког импулса. Ратни вербализам је поучан случај настране злоупотребе родољубља, игра са обећањима која (на срећу) није могуће испунити.

Мада, ко би га знао! Ово је Балкан, ово је Србија, овде се зачас наоблачи и погасе светла.