У потрази за Оскаром

Венеција, Лидо – Тешко је речима описати усхићење с којим се гледа „Дивља Саломе”, ново филмско дело глумачке легенде, сценаристе и редитеља Ал Пачина, приказано ван конкуренције.

С каквим се кратким дахом дише током сведочења оном што, у узбудљивом ритму, промиче преко великог екрана. Током сведочења са каквом се страшћу, посвећеношћу, озбиљношћу и снагом Ал Пачино бави, не само животом и поезијом Оскара Вајлда, његовим комадом „Саломе” који је написао на француском језику како би насловну улогу одиграла Сара Бернар, већ рађањем представе и филма, тајнама глуме и режије, биткама са продуцентима, и оном најтежом – битком са самим собом.

Све ово је на једном месту, у вансеријском документарном филму игране структуре, са којим је Пачино одржао озбиљну лекцију не само из филмске режије, већ и драматургије и креативног процеса. Једноставно, филм „Дивља Саломе” мора се гледати, а препорука је филмским академијама да га уврсте у обавезну лектиру.

Баш као што је у претходном филму „У потрази за Ричардом” трагао за коренима Шекспирове генијалности, Ал Пачино је сада, са свом својом глумачком страшћу, у потрази за Оскаром Вајлдом и ликом краља Херода, тим немилосрдним и непредвидљивим деспотом који има само једну слабу тачку, своју пасторку, девицу Саломе (у филму је нестварно игра Џесика Частин). Све вредности његовог филма су препознате у Венецији, награђене одличним критикама, а Ал Пачино примио је и награду „Слава филмском аутору” (Jaeger-LeCoultre), коју фестивал додељује ауторима који су оставили снажан печат у савременом филму, а коју су већ добили Такеши Китано, Абас Кијаростами, Ањес Варда и Силвестер Сталоне.

Још један од филмова о којем ће се, из сасвим других разлога, највише причати и по завршетку 68. Венецијанског фестивала, без сумње је провокативан „Стид”, други филм у редитељској каријери британског визуелног артисте Стива Мек Квина („Глад”). Поново је реч о филму изванредне визуелне културе и врхунске режије, али и о делукојезбог своје тематике подстиче на дебате. Јерприча је ово о усамљености, емотивној дефектности, неспособности да се воли и буде вољен, о опседнутости порнографијом која главном јунаку – згодном и успешном тридесетогодишњаку „лечи” фрустрације и импотентност током односа са било којом женом која није проститутка. Директан, експлицитан филм, прилично мрачна и узнемирујућа драма у којој је фасцинантну улогу поново подарио Мајкл Фасбендер (немачки глумац који игра Јунга у Кроненберговом филму), али и Кери Малиган у улози сестре главног јунака.

Сцена из сицилијанског филма „Копно” Емануела Криалезеа

Један од највећих аплауза публике добио је шармантан француски филм „Пилетина са шљивама”, ново дело аутора „Персеполиса” Маржан Сатрапи и Винсента Пароноа. Овог пута није реч о дугометражном анимираном филму, већ о играном, што за овај иранско-француски пар аутора стрипова и илустратора, значи и велики и озбиљан искорак. И у „Пилетини са шљивама” Сатрапи-Пароно баве се Ираном и ликовима инспирисаним члановима породице Сатрапијеве. Место радње је Техеран педесетих година 20. века, а главни јунак је славни виолиниста Насер Али Кан (деда-ујак Маржан Сатрапи), који је, опхрван љубавним јадима, једног дана легао у кревет одлучивши да за седам дана умре. Све што потом следи је серијал симпатичних и духовитих анегдота и финих животних ексцентричности, фантазије и снова, током којих се, лично уживајући, играју и глумци. Едуард Баер, Кјара Мастројани и Изабела Роселини, предвођени Матју Алмариком (у улози Али Кана) и Голшифхет Фаразан (Али Канова животна љубав).

Са великим ентузијазмом публика је дочекала и срдачно испратила филм „Копно”, сицилијанског редитеља Емануелеа Криалезеа („Златна врата”, „Респиро”), мали, топао и хуманистички филм, са сличном темом с којом се недавно, у филму „Авр”, бавио и Аки Каурисмаки, дакле на тему таласа афричких избеглица које преплављују обале Европе (а Италија је једна од првих земаља на удару). Криалезе о свему томе говори кроз причу о рибарској породици која живи по законима мора, а не по законима државе. А то значи – никада не остављај човека у мору! Чак и оног којем је боја коже црна. Уз то, Криалезе јасно одашиље и поруку да сироти сицилијански острвљани имају много више заједничког са афричким несрећницима него са туристима који једино лети, само током два месеца у години, залазе у њихове крајеве...

У средишном делу фестивала виђен је и грчки филм „Алпи” Јоргоса Лактимоса, који је узнемирујући, али не и довољно добар каоњегов први филм „Очњак”, као и шпијунски трилер „Мислилац, кројач, војник, шпијун” (заправо „Дечко, дама, краљ, шпијун”) нови филм младог шведског аутора Томаса Алфредсона (дебитовао са „Пусти првог унутра”). Реч је поново о екранизацији шпијунског романа Џона ле Кареа, овог пута о првом и кључном роману из такозване трилогије о Карли, са агентом Смајлијем јер је само по себи комплексно и компликовано. Управо се о то и „саплео” млади Алфредсон, начинивши, иако визуелно издашан, прилично смушен и у основи слаб филм, у којем ће се дуже памтити једино Гари Олдман у улози времешног Смајлија.