U potrazi za Oskarom

Venecija, Lido – Teško je rečima opisati ushićenje s kojim se gleda „Divlja Salome”, novo filmsko delo glumačke legende, scenariste i reditelja Al Pačina, prikazano van konkurencije.

S kakvim se kratkim dahom diše tokom svedočenja onom što, u uzbudljivom ritmu, promiče preko velikog ekrana. Tokom svedočenja sa kakvom se strašću, posvećenošću, ozbiljnošću i snagom Al Pačino bavi, ne samo životom i poezijom Oskara Vajlda, njegovim komadom „Salome” koji je napisao na francuskom jeziku kako bi naslovnu ulogu odigrala Sara Bernar, već rađanjem predstave i filma, tajnama glume i režije, bitkama sa producentima, i onom najtežom – bitkom sa samim sobom.

Sve ovo je na jednom mestu, u vanserijskom dokumentarnom filmu igrane strukture, sa kojim je Pačino održao ozbiljnu lekciju ne samo iz filmske režije, već i dramaturgije i kreativnog procesa. Jednostavno, film „Divlja Salome” mora se gledati, a preporuka je filmskim akademijama da ga uvrste u obaveznu lektiru.

Baš kao što je u prethodnom filmu „U potrazi za Ričardom” tragao za korenima Šekspirove genijalnosti, Al Pačino je sada, sa svom svojom glumačkom strašću, u potrazi za Oskarom Vajldom i likom kralja Heroda, tim nemilosrdnim i nepredvidljivim despotom koji ima samo jednu slabu tačku, svoju pastorku, devicu Salome (u filmu je nestvarno igra Džesika Častin). Sve vrednosti njegovog filma su prepoznate u Veneciji, nagrađene odličnim kritikama, a Al Pačino primio je i nagradu „Slava filmskom autoru” (Jaeger-LeCoultre), koju festival dodeljuje autorima koji su ostavili snažan pečat u savremenom filmu, a koju su već dobili Takeši Kitano, Abas Kijarostami, Anjes Varda i Silvester Stalone.

Još jedan od filmova o kojem će se, iz sasvim drugih razloga, najviše pričati i po završetku 68. Venecijanskog festivala, bez sumnje je provokativan „Stid”, drugi film u rediteljskoj karijeri britanskog vizuelnog artiste Stiva Mek Kvina („Glad”). Ponovo je reč o filmu izvanredne vizuelne kulture i vrhunske režije, ali i o delukojezbog svoje tematike podstiče na debate. Jerpriča je ovo o usamljenosti, emotivnoj defektnosti, nesposobnosti da se voli i bude voljen, o opsednutosti pornografijom koja glavnom junaku – zgodnom i uspešnom tridesetogodišnjaku „leči” frustracije i impotentnost tokom odnosa sa bilo kojom ženom koja nije prostitutka. Direktan, eksplicitan film, prilično mračna i uznemirujuća drama u kojoj je fascinantnu ulogu ponovo podario Majkl Fasbender (nemački glumac koji igra Junga u Kronenbergovom filmu), ali i Keri Maligan u ulozi sestre glavnog junaka.

Scena iz sicilijanskog filma „Kopno” Emanuela Krialezea

Jedan od najvećih aplauza publike dobio je šarmantan francuski film „Piletina sa šljivama”, novo delo autora „Persepolisa” Maržan Satrapi i Vinsenta Paronoa. Ovog puta nije reč o dugometražnom animiranom filmu, već o igranom, što za ovaj iransko-francuski par autora stripova i ilustratora, znači i veliki i ozbiljan iskorak. I u „Piletini sa šljivama” Satrapi-Parono bave se Iranom i likovima inspirisanim članovima porodice Satrapijeve. Mesto radnje je Teheran pedesetih godina 20. veka, a glavni junak je slavni violinista Naser Ali Kan (deda-ujak Maržan Satrapi), koji je, ophrvan ljubavnim jadima, jednog dana legao u krevet odlučivši da za sedam dana umre. Sve što potom sledi je serijal simpatičnih i duhovitih anegdota i finih životnih ekscentričnosti, fantazije i snova, tokom kojih se, lično uživajući, igraju i glumci. Eduard Baer, Kjara Mastrojani i Izabela Roselini, predvođeni Matju Almarikom (u ulozi Ali Kana) i Golšifhet Farazan (Ali Kanova životna ljubav).

Sa velikim entuzijazmom publika je dočekala i srdačno ispratila film „Kopno”, sicilijanskog reditelja Emanuelea Krialezea („Zlatna vrata”, „Respiro”), mali, topao i humanistički film, sa sličnom temom s kojom se nedavno, u filmu „Avr”, bavio i Aki Kaurismaki, dakle na temu talasa afričkih izbeglica koje preplavljuju obale Evrope (a Italija je jedna od prvih zemalja na udaru). Krialeze o svemu tome govori kroz priču o ribarskoj porodici koja živi po zakonima mora, a ne po zakonima države. A to znači – nikada ne ostavljaj čoveka u moru! Čak i onog kojem je boja kože crna. Uz to, Krialeze jasno odašilje i poruku da siroti sicilijanski ostrvljani imaju mnogo više zajedničkog sa afričkim nesrećnicima nego sa turistima koji jedino leti, samo tokom dva meseca u godini, zalaze u njihove krajeve...

U središnom delu festivala viđen je i grčki film „Alpi” Jorgosa Laktimosa, koji je uznemirujući, ali ne i dovoljno dobar kaonjegov prvi film „Očnjak”, kao i špijunski triler „Mislilac, krojač, vojnik, špijun” (zapravo „Dečko, dama, kralj, špijun”) novi film mladog švedskog autora Tomasa Alfredsona (debitovao sa „Pusti prvog unutra”). Reč je ponovo o ekranizaciji špijunskog romana Džona le Karea, ovog puta o prvom i ključnom romanu iz takozvane trilogije o Karli, sa agentom Smajlijem jer je samo po sebi kompleksno i komplikovano. Upravo se o to i „sapleo” mladi Alfredson, načinivši, iako vizuelno izdašan, prilično smušen i u osnovi slab film, u kojem će se duže pamtiti jedino Gari Oldman u ulozi vremešnog Smajlija.