А шта је Толстој

Да ли је славни британски и светски романсијер Ијан Макјуан (1948), чије књиге и наша публика чита са одушевљењем, плагијатор? Протекле недеље дигла се поприлична прашина у британској и америчкој штампи, а поводом текста који је крајем новембра објављен у листу "Мејл он Санди" ("The Mail on Sunday"). У том тексту се тврди да постоје велике сличности у Макјуановом роману "Искупљење" (објављен 2001) са историјско-аутобиографским делом "Нема времена за романсу" списатељице Лусиле Ендрјуз, која је преминула овог октобра. Сличности су у листу предочене тако да не остављају сумњу да се ради о плагијату. Макјуан је, наводно, из дела Лусиле Ендрјуз преузео пасаже који се односе на опис рањеног британског војника у Другом светском рату, и његово лечење. Ту је и опис купања пацијента, и болничарки које прву помоћ вежбају на болесницима-луткама у природној величини.

Већ следећег дана Макјуан је за "Гардијан" који се одмах укључио у аферу на помолу написао текст у којем је рекао да јесте користио неке детаље из књиге Ендрјузове, и да је ту њену књигу чак јавно хвалио. Новинарка Џулија Ленгдон која је својим написом покренула лавину о плагијату бранила се тако што је казала да је изузетно пазила да Макјуана не оптужи за плагијат, већ је само изнела случај онако како га виде други. "Ни у једном часу нисам рекла да се не дивим Ијану Макјуану, иако почињем да му се дивим мало мање због овога што је организовао."

Наиме, најпознатији светски писци су се одмах ускомешали и устали у одбрану Ијана Макјуана: Маргарет Атвуд, Казуо Ишигуро, Џон Апдајк, Зејди Смит, Мартин Ејмис, Томас Кинели, Роуз Тремејн, Питер Кери… па чак и Томас Пинчон, култни писац који живи у дубокој илегали и који је осетио да треба да се придружи у одбрани свог колеге. Одбрану, међутим, није покренуо Макјуан већ његов издавач Дан Френклин, који је електронском поштом запитао неке од аутора који су се и јавили да ли би својом изјавом подржали Макјуана. Други су се придружили спонтано, каже Френклин.

Готово у писмима свих ових књижевника, како износи "Њујорк тајмс", заједнички именитељи су згађеност, али и питање: ако Макјуан може бити оптужен за плагијат на основу тако слабог доказа, шта би тек било са нама. Јер, готово сви признају да су и сами радили сличне ствари.

"Ако је довољно само показати сличност догађаја да би се доказало плагирање, онда смо ми сви плагијатори", каже аустралијски писац Томас Кинели, аутор књиге "Шиндлерова листа" по којој је снимљен светски славан филм, наводећи однос Шекспира према Петрарки и питајући се шта би тек било са Толстојем и његовим "Ратом и миром". Кинели каже да фикција зависи од одређених креативних квалитета који се рађају на "грубом" материјалу, и додаје да ће се доказати да је господин Макјуан оригинални материјал и те како надградио.

Слична размишљања изнели су и други писци. Роуз Тремејн је изнела податак да се у основи њеног бестселера "Музика и тишина" налази илустрована књижица "Кристијан IV" Бригера Микелсона; Казуо Ишигуро је утврдио да су, ако је Макјуан крив за плагијат, онда најмање четири његова романа заслужила исту оцену. Аустралијски писац Питер Кери који је два пута освојио награду Букер, најпознатије британско књижевно признање, описао је посао романсијера као мешање онога што видимо и мислимо са оним што се никада неће десити.

Говорећи о инспирацији за своје књиге, Кери је рекао да се у његовом "Блаженост" провлачи линија из Маркесових "Сто година самоће", да су у "Џека Магза" убачени каменчићи из Дикенсових дела, а да се у свим његовим романима налазе одломци из његове, и биографије других. Уз то, Кери је у своје књиге интерполирао и мудрости из Библије и информације из туристичких брошура.