Спасоносна дијагноза

Исход би можда био другачији да је у оно време постојао Међународни кривични суд, отвара дилему лондонски "Индипендент" поводом "случаја Пиноче", једног од најконтроверзнијих у британској правосудној историји.

Легалистичко-политичко-дипломатско прегањање трајало је дуже од годину дана, од тренутка хапшења бившег чилеанског диктатора (али и британског тихог савезника) октобра 1998. и потоњег вишемесечног држања у кућном притвору па до марта 2000. године када је оптужени враћен у домовину, уместо да буде изручен Шпанији која га је тражила због злочина над шпанским грађанима у време диктатуре.

Пресудио је заправо тадашњи британски државни секретар унутрашњих послова Џек Стро (у студентским данима, иначе, учесник антипиночеовских демонстрација) који је после одлуке лондонског суда у корист екстрадиције затражио мишљење лекарског конзилијума и уважио налаз да извођење пред суд не би било могуће при тешко нарушеном физичком и менталном здрављу 85-годишњег оптуженика.

На велико олакшање званичника у Лондону, Мадриду и Сантјагу, како је тада коментарисао "Гардијан", као и разумљиви бес породица жртава и многобројних организација за људска права, генералисимус и доживотни члан чилеанског Сената је 2. марта 2000. укрцан у авион чилеанског ратног ваздухопловства и препуштен домаћем правосуђу у чијим се лавиринтима, као што смо видели, заклонио и некажњен отишао на онај свет.

У самој Британији случај је, међутим, био споран по питању Пиночевог имунитета који је, као бившег шефа државе, требало да га штити од кривичног гоњења. "Ја сам једини политички затвореник у Енглеској", увређено се оглашавао из свог луксузног притвора, на поседу Вентворт у Сарију", где је проборавио пуних 18 месеци, и оваквим луцидним опаскама демантовао касније дијагнозе да ментално не би био способан да прати и издржи суђење.

Његове присталице су такође указивале да је први пут на британском тлу ухапшен бивши државник који је у земљу ушао са дипломатским пасошем. При том полицијска акција изведена је у болници, после мање интервенције којој је Пиноче био подвргнут. Али припадници Скотланд јарда имали су Интерполову црвену потерницу која је тог часа била јача од свих других докумената и аргумената.

Међу Пиночеовим браниоцима најгласнија је била Маргарет Тачер која је осим личног пријатељства са генералом исказивала и захвалност због његове подршке у време (британско-аргентинског) рата за Фокланде.

И јуче док су званичници у Лондону бирали речи поводом смрти диктатора уједно се дистанцирајући од њега, једино је баронеса Тачер изражавала искрено жаљење.