Spasonosna dijagnoza

Ishod bi možda bio drugačiji da je u ono vreme postojao Međunarodni krivični sud, otvara dilemu londonski "Indipendent" povodom "slučaja Pinoče", jednog od najkontroverznijih u britanskoj pravosudnoj istoriji.

Legalističko-političko-diplomatsko preganjanje trajalo je duže od godinu dana, od trenutka hapšenja bivšeg čileanskog diktatora (ali i britanskog tihog saveznika) oktobra 1998. i potonjeg višemesečnog držanja u kućnom pritvoru pa do marta 2000. godine kada je optuženi vraćen u domovinu, umesto da bude izručen Španiji koja ga je tražila zbog zločina nad španskim građanima u vreme diktature.

Presudio je zapravo tadašnji britanski državni sekretar unutrašnjih poslova Džek Stro (u studentskim danima, inače, učesnik antipinočeovskih demonstracija) koji je posle odluke londonskog suda u korist ekstradicije zatražio mišljenje lekarskog konzilijuma i uvažio nalaz da izvođenje pred sud ne bi bilo moguće pri teško narušenom fizičkom i mentalnom zdravlju 85-godišnjeg optuženika.

Na veliko olakšanje zvaničnika u Londonu, Madridu i Santjagu, kako je tada komentarisao "Gardijan", kao i razumljivi bes porodica žrtava i mnogobrojnih organizacija za ljudska prava, generalisimus i doživotni član čileanskog Senata je 2. marta 2000. ukrcan u avion čileanskog ratnog vazduhoplovstva i prepušten domaćem pravosuđu u čijim se lavirintima, kao što smo videli, zaklonio i nekažnjen otišao na onaj svet.

U samoj Britaniji slučaj je, međutim, bio sporan po pitanju Pinočevog imuniteta koji je, kao bivšeg šefa države, trebalo da ga štiti od krivičnog gonjenja. "Ja sam jedini politički zatvorenik u Engleskoj", uvređeno se oglašavao iz svog luksuznog pritvora, na posedu Ventvort u Sariju", gde je proboravio punih 18 meseci, i ovakvim lucidnim opaskama demantovao kasnije dijagnoze da mentalno ne bi bio sposoban da prati i izdrži suđenje.

Njegove pristalice su takođe ukazivale da je prvi put na britanskom tlu uhapšen bivši državnik koji je u zemlju ušao sa diplomatskim pasošem. Pri tom policijska akcija izvedena je u bolnici, posle manje intervencije kojoj je Pinoče bio podvrgnut. Ali pripadnici Skotland jarda imali su Interpolovu crvenu poternicu koja je tog časa bila jača od svih drugih dokumenata i argumenata.

Među Pinočeovim braniocima najglasnija je bila Margaret Tačer koja je osim ličnog prijateljstva sa generalom iskazivala i zahvalnost zbog njegove podrške u vreme (britansko-argentinskog) rata za Foklande.

I juče dok su zvaničnici u Londonu birali reči povodom smrti diktatora ujedno se distancirajući od njega, jedino je baronesa Tačer izražavala iskreno žaljenje.