Смрт диктатора

Неколико сати пред смрт, и десетак година пошто су га лекари прогласили за дементног и, као таквог, неспособног да се суочи са правосуђем, Аугусто Пиноче се у војној болници сетио да његова супруга Лусија слави осамдесет и четврти рођендан. Неком од својих подређених наредио је да јој однесе букет цвећа на прославу. Било је то његово последње спроведено наређење. Недавно је приликом славља свог 91. рођендана у кућном притвору тражио од супруге да у његово име прочита прокламацију којом је све што се десило у време његове владавине (три хиљаде убистава, тортуре, атентати по свету, чак и у америчкој престоници Вашингтону) преузео на своја "патриотска плећа" ради спаса нације. И да није било ових знакова оштроумности знало се да је остарели диктатор био луцидан до самог краја и да је лекарска дијагноза, својевремено издата у Лондону, па затим више пута потврђена у Чилеу, сачињена под политичким притиском из Вашингтона и Лондона, као што је и његов крвави пуч 11. септембра много година раније био организован у моћним престоницама, далеко од латиноамеричког континента.

Кад је реч о "спаситељу нације од марксизма", није било много битно што он није желео да шири демократске вредности, нити се инсистирало на суочавању с правдом "ради помирења нације". Напротив, некадашња челична леди, Маргарет Тачер пољубила му је руку у кућном притвору у Лондону, кад је шпански судија тражио његово изручење због злочина и убистава. А Вашингтон је тек пре неку годину, после америчког 11. септембра, испитујући рачуне за помоћ терористима, "увидео" да у њеним банкама "скромни патриотски генерал из Чилеа" чува око тридесет милиона долара, за сваки случај.

За то време хиљаде жртава његове диктатуре, стотине хиљада избеглица, узалуд су тражиле да се најзад у име правде и будућности пресуди недодирљивом вођи. Кад су најзад пронађени остаци неких од убијених, петнаестак година после смрти, закопавана су по двојица у једном ковчегу. Чилеански писац и политичар у влади свргнутог демократског председника Салвадора Аљендеа, Аријел Дорфман, подсетио је слушаоце америчког националног радија како је Пиноче тада честитао гробарима.

"Ко год да је одлучио да их стави двојицу у један сандук", рекао је тада Пиноче, "заслужује честитке, јер је нашој влади уштедео паре за додатне ексере".

Пиноче је и поред десетина процеса који су отпочети због "каравана смрти", "бацања тела из авиона у океан", тортура и убацивања струјних жица у тела затвореника, остао некажњен до судњег дана. Чилеанско правосуђе се трудило из петних жила да са себе збаци тежак терет претњи оружаних снага, полицијских и војних служби, а да истовремено не науди транзиционој демократији која је израстала на рушевинама диктатуре и злочина.

Нови концепт међународне правде, по коме би шеф државе морао да буде изведен пред суд уколико је својим делима учинио злочин према човечности, није додирнуо озлоглашеног чилеанског диктатора. Садам Хусеин у својој ћелији чека смртну пресуду и сигурно му завиди, написао је у свом јучерашњем уводнику амерички лист "Ју-Ес-Еј тудеј". Мадридски "Ел паис" оцењује да ће се Пиночеовим нестанком "консолидовати демократија у Чилеу, ставити тачка на кошмарну прошлост и дефинитивно затворити најсуровије и најзлокобније поглавље у историји земље". Као да природна смрт у позним годинама може да надокнади (у неким посебним случајевима) одсуство правде и да све баци у коначни заборав.