Злоупотреба уметности

Данима имам проблем да схватим шта се крије иза теме ,,Савремена уметност и помирење у југоисточној Европи” коју су нам пласирали лидери Балкана на 9. самиту шефова држава југоисточне Европе, одржаном у Виминацијуму 2. септембра, под покровитељством Унеска.

На самиту није било уметника (осим ако то својство није искористио композитор, председник Хрватске), па је стављање овакве теме на дневни ред билобесмислено, осим ако није у питању покушај поновног мешања државне политике у ствари уметности. Али о уметности (поготову савременој) није било ни говора, осим изречених парола и фраза учесника самита у виду порука, за потребе јавности. У донетој декларацији, како је пренела штампа, уметност се помиње у једној реченици: ,,признаје се и промовише суштинска улога уметности у животу и развоју појединца и друштва у целини”. Та реченица је предлог нашег лидера, који је иначе уместо о савременој уметности говорио о заштити наше баштине на Косову.

Но, волела бих да видим онога ко може наћи везу између савремене уметности и чина (или процеса) помирења међу народима. Али како видим, нико се о томе не пита, уметници не реагују (иако су прозвани), па изгледа да је свима јасно да је у питању само један од пројеката у који се требало ,,уденути”, и ником ништа.

Можда сам наивна, али ипак не пристајем на игре маскирања, перветирања и сл. па ћу ову тему узети онако како је званично постављена. Поменута реченица која се односи на уметност, а која ће наводно бити у деклерацији је бесмислена и сувишна. Јер оно што она значи у цивилизованијим земљама се подразумева. Тамо где се то апострофира, и пише у актима, из историје знамо, не мирише на добро, по уметност и уметнике. Када се држава бави уметницима и њиховом делатношћу обично имамо за последицу државну уметност, и уметнике: ,,масу лакташа, текућих епичара, сркача анегдотског шлајма… креативно пропалих уметника”, како је то већ рекао Готфрид Бен, пре три четвртине века, а после су дошли фашизам, пролетери, соцреализам, и ту скоро патриотска књижевност . Како ћемо сада звати ,,препоручену” уметност? Можда ,,помиритељска уметност”?!, јер други део из наслова теме то иницира.

Из повести знамо да су државе према уметности и уметницима увек биле репресивне (од Овидија, преко Мандељштајма, до Руждија, или Ђога), или су се према њој односиле као према својој пасторци. Занемаривале је. Што је и данас случај. До колико јуче, уметност је у Србији била девета рупа на свирали. Зато чуди овај преокрет. Скретање пажње на њено постојање. Зашто наједном државама треба савезништво са уметницима?! Је л’ у питању користољубље или недостатак теме?

Други део насловљене теме говори да уметници у ствари треба да припомогну лидерима у помирењу држава и народа. То је поента! Дакле, у питању је чиста политика, уметност и уметници треба да се за ову ствар (или тему) искористе. Да се са њима потру крв и сузе.

Што би рекла Ведрана Рудан, уметници се на овим просторима нису свађали, те немају разлога да се мире. Нека ову тему размотре политичари са онима који су их бирали – са народима, које су они посвађали. Уметници то нису чинили, скупно, ако је и било оних који су дували у бојне трубе, то треба схватити како и јесте – да у сваком житу има кукоља. Ако се пак овде ради о позивању на друштвену одговорност уметника – погрешна адреса! Уосталом, не позивају ли се политичари стално на појединачну, индивидуалну одговорност?! Политика је ваша дужност, и одговорност. Уметник нема друге дужности, до према своме делу. И одговорност према њему. Не пребацујте терет! Плаћени сте да га носите. Кад пишемо, вајамо, сликамо… ми вас не зовемо. Они који би да вам припомогну већ ће се јавити. Они су ионако код вас на прековременом раду. А има и професионалних бранитеља и миритеља, па се удружите. Уметницима оставите њихов атар.

П. С. Да се разумемо, не залажем се за недодирљивост уметника, нити пак за издвојеност уметности из стварности и времена. Али прозивање само уметника, или давање задатака уметницима, мирише на већ виђено. Уосталом, по том принципу сте могли да прозовете само инжењере, или раднике, или само жене…или рецимо естрадне уметнике – што би био пун погодак. Обављен посао!