Између заблуда и реалности

"Да није било државног удара, не би било војног пораза Југославије, не би било деобе Југославије, не би постојао усташки режим, не би било окупације, не би било четничког покрета, не би било комунистичког покрета. Другим речима, не би било огромних српских (али и других) жртава" (Драгољуб Живојиновић, Кнез кажњен од Срба, НИН, 16. 11. 2006).

Да би избегао рат са Хитлером, намесник југословенске владе кнез Павле потписује 25. марта 1941. пакт с Немачком. Тим чином кнез је дао приоритет безбедности, и отклонио непосредну опасност. Југославија би била очувана да се из мрака тајности нису појавили српски пучисти који доводе Југославију у положај да Хитлер предузима казнене мере. Кнез Павле је знао да од Енглеске и Америке не може очекивати брзу војну помоћ. Опасност по земљу је била једини разлог због чега су се намесник и југословенска влада одлучили за пакт. Осим тога, Хитлер је прихватио кнеза Павла као свог саговорника и, захваљујући управо тој чињеници, направио Југославији значајне уступке, какве нису добиле Мађарска, Румунија и Бугарска.

Павлова стратегија би успела да се из редова југословенске војске и српске политичке и интелектуалне елите нису појавили пучисти, српски генерали, официри, и политичари. Агресивне мере пучиста биле су контрапродуктивне – Југославији није више нико могао да гарантује безбедност. Фактор безбедност био је везан искључиво за договор с Хитлером, а пошто је договор свргавањем Павла и обарањем југословенске владе био одбачен, уследило је кажњавање – 6. априла 1941. Пучисти заборављају да је реалност основно правило сваке добре политике, а они су хтели да реалност заобиђу и наметну индивидуална решења. Како је било могуће да су до те мере били слепи и неодговорни да су пренебрегли безбедност земље?

Улога пучиста ће можда ускоро бити разјашњена. Медији јављају да је захваљујући кћерки кнеза Павла принцези Јелисавети са америчког универзитета Колумбија донесена заоставштина кнеза Павла. Историја ће морати да разјасни и оригинално писмо шефа енглеске обавештајне службе у Београду Хјуа Далтона који је дан после "српског спасавања душе" (Черчилов израз, мисли се на 27. март) обавестио британског премијера како је успео његов план за увођење Југославије у Други светски рат – за 100.000 фунти стерлинга.

И 1989. године безбедност Југославије, а и Србије, је жртвована: И то ради победе социјализма (Србија), односно капитализма (Запад).

Те 1989. у Југославији у први план избија питање спремности српске елите да напусти источне и прихвати западне вредности. Било је отворено питање: Да ли политичка Србија може да се преуреди и пређе на западне вредности? Испоставило се да она није на то била спремна. Комунисти Србије одбили су да испуне западни услов (демократизација) опстајања свих република. "Нећемо и не желимо да обијамо прагове европских држава" – изјавио је Слободан Милошевић. Српска политичка и интелектуална елита тиме се потпуно отуђила од интереса грађана и одсекла Србију од Европе и Америке. Кључ за судбину земље била је реалистична политика вођства, а како тога није било, уследили су ратови и распад.

Касније су ратови постали већи проблем од питања политичког преуређења. Кошмар се проширио на целу земљу и на свет.

Запад је био опредељен да целовитост Југославије подржи само у случају да дође до брзог и свеобухватног демократско-капиталистичког престројавања земље.

Показало се да се само у сарадњи са Западом могло доћи до повољног решења и очувања земље, и да је то било у интересу Србије. Српско вођство је дозволило да Србија дође у сукоб са Западом и самим тим у позицију да се према њој предузимају казнене мере. Ни врх Армије није видео да, осим нас, постоји и Запад, и да више не постоји Исток. Армија се представљала као самосталан фактор и била је спремна да предузима политичке и војне кораке. Погубне и нереалне идеолошке представе, заблуде о путевима преуређења и улазак у рат изазвали су распад.