Гени тихог Дона и вреле Гуче

Када је прошле јесени освојио турнир у Москви, Виктор Троицки се радовао не само због победе већ и зато што је до циља стигао баш у главном граду Русије. Кад већ није тријумфовао у Београду, нека то буде у Москви, а и руској публици је било драго као да је реч о њиховом такмичару. Није Давиденко, није Јужни, али јесте Троицки, тенисер руског порекла и руског презимена

– Био је јако леп осећај освојити титулу у Москви, они знају одакле су ми преци и навијају за мене као да сам домаћи играч – каже тенисер.  

Викторови преци по оцу, бака Ирина и дека Виктор, по којем је добио име, дошли су у Србију 1917. године, одмах после Октобарске револуције, као сасвим мали. Ирина је имала само три године, а Виктор око шест када су са својим породицама емигрирали као и многи богати и угледнији Руси тог доба.

– Моја бака је Ростова на Дону, а дека је из градића Твера, источно од Москве. Упознали су се и венчали у Новом Саду, граду у којем је рођен и мој отац Александар. Он је у Новом Саду завршио права и дошао у Београд, овде у Београду је упознао моју мајку Милу, економисту по професији, која је родом из Гуче. Отац ми је Рус, али ми је мајка из чачанског краја, права Српкиња, не може бити већа – каже Виктор.

Наш тенисер се у разговору за „Магазин”, који је вођен неколико дана уочи меча против Аргентине у Дејвис купу, присећа да је као клинац одлазио код мајчиних родитеља у Гучу, а они су га лети водили и на Сабор трубача. Откако игра тенис нема времена за „саборовање”,  нарочито последњих неколико година, јер се, како каже, ова манифестација поклапа са почетком америчке турнеје. И њега изненађује колико је Гуча постала готово планетарни феномен.  

– Кад сам био мали то није било тако гламурозно, као сада, а бака ми је причала да је шездесетих година, када се с тим почињало, више личило на неку имитацију такмичења, са неколико трубача које су скупљали и доводили на бину – каже.  

Виктор је одрастао на Дорћолу, пикао је фудбал са клинцима из краја, за тенис се тада готово није ни знало, није било као сада толико затворених терена и такве популарности. Ипак, отац га је одвео у оближњи  Спортски центар „25. мај” да се опроба у игри са рекетом. Није почело лоше, после годину дана прешао је „Звезду”. Међутим, његови најбољи другови остали су верни фудбалској лопти, па се и он двоумио који спорт да изабере. Мало и под утицајем оца, коначно је превагнуо тенис и, наравно, није се покајао.

– Мислим да нисам погрешио у избору – каже са смешком, наравно сада као играч који припада самом врху светског белог спорта. 

Ни фудбал није потпуно баталио, и даље одигра понеку утакмицу, и то са тенисерима у некој од хуманитарних акција. Веран је и старом друштву из краја, другарима из вртића и основне школе с којима се дружи кад је у Београду. Његова четири најбоља друга су Вуја, Лаки, Мока и Иги. Никола Вујадиновић Вуја је фудбалер, играч Удинезеа, Урош Лазић Лаки је бивши рукометаш, репрезентативац, јуниорски првак света, а Мока и Иги се нису бавили спортом. У Београду вози ауди А-3, који га добро служи.

– „Аудијем” сам сасвим задовољан, пошто не проводим овде пуно времена, доста путујем, зашто бих куповао неки бољи ауто, само да ми стоји у гаражи.

Можда би, с обзиром на номадски живот савремених тенисера, боље било да купи неки приватни авион? 

– Можда – одговара смешком – али морао бих да освојим још неколико турнира или да променим посао. Колико видим и у овој земљи има пуно боље плаћених послова него што је тенис – примећује.

Виктор је у седамнаестој зарадио први новац, од деветнаесте је могао сам да покрива трошкове, плаћа тренера и путовања. Данас се за прво коло гренд слем турнира добија 20.000 долара, што многима изгледа као велика пара, али су и трошкови велики.

– Треба да се плате тренери, пут, има много трошкова, тако да то и није нека зарада за једног тенисера. Организатор турнира сређује смештај, а ако је у питању гренд слем онда даје новац, а ви сами бирате смештај – објашњава наш саговорник.

Док је Новак сјајан имитатор, Виктор своја глумачко умеће исказује у телевизијским спотовима, па тако бројни гледаоци могу да га виде не само на великим светским турнирима него и у рекламама за банку. Одраније огромни панои са његовим фотографијама прекрили су целе зграде, вишеспратнице, па је и њему самом помало необично кад види себе на толиком простору.

– То је чудан осећај,  кад прођем поред толике фотографије, радознало загледам сваки детаљ, да се уверим да је све добро испало. Мислим да је и ова нова телевизијска реклама заиста сјајна, снимали смо је у Бечу, а рад на рекламама није лак, снимања су дуга, са пуно понављања, са пуно кадрова, напорно је. Нисам навикао на ту врсту послова, али било је занимљиво и снашао сам се, бар ја мислим – признаје.

Тениски терен је ипак његова права сцена, ту се сналази захваљујући физичким предиспозицијама, јаком сервису, доброј техници – и ритуалима. Тенисери су специфични управо по неким својим обичајима и веровањима које практикују пре и у току меча, а зашто је нешто као „бела магија” толико раширена, објашњење лежи пре свега у  чињеници да је то индивидуални спорт. На терену имате само себе, нема саиграча из екипе да вам „покривају грешке”, зато свако има неку своју тајну.

–За мене је карактеристично да пре сервиса узимам свих шест лопти, па онда бирам две најбоље. Ако побеђујем, идем у исти ресторан у којем сам јео пре него што сам победио, доручкујем исто као и претходног дана, не газим линије током меча, и да вам не причам даље, има пуно тога, али сви то имају... – смеје се Виктор.

Прошле године у децембру био је ошишан до главе заједно са осталим тенисерима, као светски шампион у Дејвис купу. Када овај број будете читали, требало би да се играју два последња меча у полуфиналном сусрету са Аргентином, која је дошла у најјачем саставу.

– Надам се да ћемо победити, биће густо, сваки противник је јак, али надам се да ћемо да одбранимо „салатару” – поручује Виктор Троицки.

-------------------------------------------

Каријера

Виктор Троицки је рођен 10. фебруара 1986. године у Београду, висок је 193 цм, а најбољу позицију на АТП листи имао је ове године када је ушао међу 15 најбољих светских тенисера.

На прве турнире кренуо је са осам, девет година. Са десет је играо финале Купа Србије и био међу четири најбоља играча. У време бомбардовања био је у Америци. Отишао је са 13. година, а вратио се са 15. До трећег разреда средње школе ишао је редовно у спортску гимназију, а четврти ванредно, захваљујући разумевању професора и директорке школе. 

У категорији до 16 година играо је на интернационалним европским дечјим турнирима, а у јуниорској конкуренцији до 18 година најјаче ИТФ турнире у свету. Био је међу десет најбољих јуниора света, освојио је и јуниорско финале Вимблдона у дубл конкуренцију са Холанђанином Робином Хасеом 2004. године. Иначе, прве АТП бодове зарадио је са 17 година на фјучерсу у Панчеву. Освајањем челенџера у Индији, дефинитивно се определио за професионалну каријеру. Сарађивао је са тениском академијом у Халеу, и новцем који је зарађивао на турнирима финансирао је своје тениско усавршавање, плаћајући професионалне тренере. У највеће успехе у сениорској каријери спада победа над тада трећим играчем света Ђоковићем 2007. године у Умагу. Наредне године је стигао до полуфинала турнира у Вашингтону, победивши Ендија Родика, да би у финалу изгубио од  Хуана Мартина дел Потра. У 2009. години играо је финале турнира у Бангкоку против Жила Симона, и изгубио, наредне године освојио је исти турнир у дубл конкуренцији. Један од најбољих мечева одиграо је у полуфиналу турнира у Токију против тада првог тенисера света Рафаела Надала, у којем је имао две меч-лопте које није успео да искористи. У финалу Купа Кремља 24. октобра прошле године у Москви победом над Маркосом Багдатисом освојио је прву АТП титулу у каријери. Најбољи пласман на гренд слем турнирима остварио је на Ролан Гаросу ове године, дошавши до четвртог кола у којем је изгубио од четвртог играча света Ендија Марија у пет сетова, после вођства од два нула. У мају 2009. године са Типсаревићем и Зимоњићем као члан репрезентације Србије освојио је Светски куп у Диселдорфу победом над Немачком. Први меч у Дејвис купу за репрезентацију одиграо је 2006. године, а победом у одлучујућем петом мечу против Француске, у финалу Дејвис купа, децембра 2010. године над Михаилом Лодром у београдској „Арени”, донео је Србији прву титулу шампиона и популарни трофеј „салатару”.   

------------------------------------------------------------ 

О првом тренеру…

– Мој први тренер био је Ненад Неша Трифуновић, који ми је помагао када ми је било најпотребније. Он је, такорећи, са мном од детињства, готово 15 година смо радили заједно. Неша ми је као најбољи пријатељ, као други отац, да није њега било, не бих свакако био ту где јесам – каже Троицки о свом првом тренеру. Сада, кад је дубоко загазио у професионалне воде, тренира у Немачкој и ради са тренером Јаном де Витом, док му је кондициони тренер Милош Јелисавчић.  

----------------------------------------------------------------- 

… и тренер о њему

– Као мали Виктор је проводио сат времена дневно на тренинзима, мање него друга деца, али је био врло радан и одговоран. Тако мали је сам долазио на тренинге, са Дорћола на Карабурму, а затим је сам одлазио и на турнире, јерчесто није било новца да и ја као тренер путујем са њим, пасмо се договарали мобилним телефоном, интернетом или скајпом, тако сам му давао савете уочи мечева – прича нам његов дугогодишњи тренер Ненад Трифуновић. Он каже да је Виктор био врло емотивно дете, кад му на терену није ишло како је желео, реаговао је врло бурно, а то се и сада понекад деси, када изгуби меч зна да се повуче у себе и да одболује неколико дана.

– Оно што код њега издвајам јесу физичке предиспозиције и жеља за победом, у одређеним тренуцима зна врло лукаво и храбро да одигра неке поене – каже Трифуновић који је тренирао и Јелену Докић док су живели у Осијеку, а сарађивао је и са српском репрезентативком Александром Крунић коју је увео на ВТА листу. Иначе, сарадња Троицког и Трифуновића је можда редак пример у професионалном тенису да су играч и тренер радили заједно деценију и по.

------------------------------------------------

О девојкама не прича

Познат и успешан, довољно да буде интересантан за таблоиде који се нарочито интересују за његов приватни живот. Недавно су папараци кренули за њим чак до кафића у Руми, „ловили” га са манекенком Сунчицом Травицом и објавили је млади пар, после вишемесечне свађе, поново у вези. На питање да ли је то истина и да ли му копање по приватном животу смета, он одговара:

– Не одговарам на таква питања, никада нећете видети моју изјаву у штампи о томе. Нека пишу, али ја не волим да причам о свом приватном животу. Што се тиче мобилног, не мењам број баш тако често, јер га дајем одабранима, а када изађем у град, девојке ме не спопадају претерано, али дешава се понекад – признаје ипак Виктор.

С обзиром на то да га  ипак „бије” глас згодног момка којег јуре девојке, његов пријатељ и некадашњи тренер Неша Трифуновић шеретски додаје: „Боље да га јуре девојке, него дечаци.”