Geni tihog Dona i vrele Guče

Kada je prošle jeseni osvojio turnir u Moskvi, Viktor Troicki se radovao ne samo zbog pobede već i zato što je do cilja stigao baš u glavnom gradu Rusije. Kad već nije trijumfovao u Beogradu, neka to bude u Moskvi, a i ruskoj publici je bilo drago kao da je reč o njihovom takmičaru. Nije Davidenko, nije Južni, ali jeste Troicki, teniser ruskog porekla i ruskog prezimena

– Bio je jako lep osećaj osvojiti titulu u Moskvi, oni znaju odakle su mi preci i navijaju za mene kao da sam domaći igrač – kaže teniser.  

Viktorovi preci po ocu, baka Irina i deka Viktor, po kojem je dobio ime, došli su u Srbiju 1917. godine, odmah posle Oktobarske revolucije, kao sasvim mali. Irina je imala samo tri godine, a Viktor oko šest kada su sa svojim porodicama emigrirali kao i mnogi bogati i ugledniji Rusi tog doba.

– Moja baka je Rostova na Donu, a deka je iz gradića Tvera, istočno od Moskve. Upoznali su se i venčali u Novom Sadu, gradu u kojem je rođen i moj otac Aleksandar. On je u Novom Sadu završio prava i došao u Beograd, ovde u Beogradu je upoznao moju majku Milu, ekonomistu po profesiji, koja je rodom iz Guče. Otac mi je Rus, ali mi je majka iz čačanskog kraja, prava Srpkinja, ne može biti veća – kaže Viktor.

Naš teniser se u razgovoru za „Magazin”, koji je vođen nekoliko dana uoči meča protiv Argentine u Dejvis kupu, priseća da je kao klinac odlazio kod majčinih roditelja u Guču, a oni su ga leti vodili i na Sabor trubača. Otkako igra tenis nema vremena za „saborovanje”,  naročito poslednjih nekoliko godina, jer se, kako kaže, ova manifestacija poklapa sa početkom američke turneje. I njega iznenađuje koliko je Guča postala gotovo planetarni fenomen.  

– Kad sam bio mali to nije bilo tako glamurozno, kao sada, a baka mi je pričala da je šezdesetih godina, kada se s tim počinjalo, više ličilo na neku imitaciju takmičenja, sa nekoliko trubača koje su skupljali i dovodili na binu – kaže.  

Viktor je odrastao na Dorćolu, pikao je fudbal sa klincima iz kraja, za tenis se tada gotovo nije ni znalo, nije bilo kao sada toliko zatvorenih terena i takve popularnosti. Ipak, otac ga je odveo u obližnji  Sportski centar „25. maj” da se oproba u igri sa reketom. Nije počelo loše, posle godinu dana prešao je „Zvezdu”. Međutim, njegovi najbolji drugovi ostali su verni fudbalskoj lopti, pa se i on dvoumio koji sport da izabere. Malo i pod uticajem oca, konačno je prevagnuo tenis i, naravno, nije se pokajao.

– Mislim da nisam pogrešio u izboru – kaže sa smeškom, naravno sada kao igrač koji pripada samom vrhu svetskog belog sporta. 

Ni fudbal nije potpuno batalio, i dalje odigra poneku utakmicu, i to sa teniserima u nekoj od humanitarnih akcija. Veran je i starom društvu iz kraja, drugarima iz vrtića i osnovne škole s kojima se druži kad je u Beogradu. Njegova četiri najbolja druga su Vuja, Laki, Moka i Igi. Nikola Vujadinović Vuja je fudbaler, igrač Udinezea, Uroš Lazić Laki je bivši rukometaš, reprezentativac, juniorski prvak sveta, a Moka i Igi se nisu bavili sportom. U Beogradu vozi audi A-3, koji ga dobro služi.

– „Audijem” sam sasvim zadovoljan, pošto ne provodim ovde puno vremena, dosta putujem, zašto bih kupovao neki bolji auto, samo da mi stoji u garaži.

Možda bi, s obzirom na nomadski život savremenih tenisera, bolje bilo da kupi neki privatni avion? 

– Možda – odgovara smeškom – ali morao bih da osvojim još nekoliko turnira ili da promenim posao. Koliko vidim i u ovoj zemlji ima puno bolje plaćenih poslova nego što je tenis – primećuje.

Viktor je u sedamnaestoj zaradio prvi novac, od devetnaeste je mogao sam da pokriva troškove, plaća trenera i putovanja. Danas se za prvo kolo grend slem turnira dobija 20.000 dolara, što mnogima izgleda kao velika para, ali su i troškovi veliki.

– Treba da se plate treneri, put, ima mnogo troškova, tako da to i nije neka zarada za jednog tenisera. Organizator turnira sređuje smeštaj, a ako je u pitanju grend slem onda daje novac, a vi sami birate smeštaj – objašnjava naš sagovornik.

Dok je Novak sjajan imitator, Viktor svoja glumačko umeće iskazuje u televizijskim spotovima, pa tako brojni gledaoci mogu da ga vide ne samo na velikim svetskim turnirima nego i u reklamama za banku. Odranije ogromni panoi sa njegovim fotografijama prekrili su cele zgrade, višespratnice, pa je i njemu samom pomalo neobično kad vidi sebe na tolikom prostoru.

– To je čudan osećaj,  kad prođem pored tolike fotografije, radoznalo zagledam svaki detalj, da se uverim da je sve dobro ispalo. Mislim da je i ova nova televizijska reklama zaista sjajna, snimali smo je u Beču, a rad na reklamama nije lak, snimanja su duga, sa puno ponavljanja, sa puno kadrova, naporno je. Nisam navikao na tu vrstu poslova, ali bilo je zanimljivo i snašao sam se, bar ja mislim – priznaje.

Teniski teren je ipak njegova prava scena, tu se snalazi zahvaljujući fizičkim predispozicijama, jakom servisu, dobroj tehnici – i ritualima. Teniseri su specifični upravo po nekim svojim običajima i verovanjima koje praktikuju pre i u toku meča, a zašto je nešto kao „bela magija” toliko raširena, objašnjenje leži pre svega u  činjenici da je to individualni sport. Na terenu imate samo sebe, nema saigrača iz ekipe da vam „pokrivaju greške”, zato svako ima neku svoju tajnu.

–Za mene je karakteristično da pre servisa uzimam svih šest lopti, pa onda biram dve najbolje. Ako pobeđujem, idem u isti restoran u kojem sam jeo pre nego što sam pobedio, doručkujem isto kao i prethodnog dana, ne gazim linije tokom meča, i da vam ne pričam dalje, ima puno toga, ali svi to imaju... – smeje se Viktor.

Prošle godine u decembru bio je ošišan do glave zajedno sa ostalim teniserima, kao svetski šampion u Dejvis kupu. Kada ovaj broj budete čitali, trebalo bi da se igraju dva poslednja meča u polufinalnom susretu sa Argentinom, koja je došla u najjačem sastavu.

– Nadam se da ćemo pobediti, biće gusto, svaki protivnik je jak, ali nadam se da ćemo da odbranimo „salataru” – poručuje Viktor Troicki.

-------------------------------------------

Karijera

Viktor Troicki je rođen 10. februara 1986. godine u Beogradu, visok je 193 cm, a najbolju poziciju na ATP listi imao je ove godine kada je ušao među 15 najboljih svetskih tenisera.

Na prve turnire krenuo je sa osam, devet godina. Sa deset je igrao finale Kupa Srbije i bio među četiri najbolja igrača. U vreme bombardovanja bio je u Americi. Otišao je sa 13. godina, a vratio se sa 15. Do trećeg razreda srednje škole išao je redovno u sportsku gimnaziju, a četvrti vanredno, zahvaljujući razumevanju profesora i direktorke škole. 

U kategoriji do 16 godina igrao je na internacionalnim evropskim dečjim turnirima, a u juniorskoj konkurenciji do 18 godina najjače ITF turnire u svetu. Bio je među deset najboljih juniora sveta, osvojio je i juniorsko finale Vimbldona u dubl konkurenciju sa Holanđaninom Robinom Haseom 2004. godine. Inače, prve ATP bodove zaradio je sa 17 godina na fjučersu u Pančevu. Osvajanjem čelendžera u Indiji, definitivno se opredelio za profesionalnu karijeru. Sarađivao je sa teniskom akademijom u Haleu, i novcem koji je zarađivao na turnirima finansirao je svoje tenisko usavršavanje, plaćajući profesionalne trenere. U najveće uspehe u seniorskoj karijeri spada pobeda nad tada trećim igračem sveta Đokovićem 2007. godine u Umagu. Naredne godine je stigao do polufinala turnira u Vašingtonu, pobedivši Endija Rodika, da bi u finalu izgubio od  Huana Martina del Potra. U 2009. godini igrao je finale turnira u Bangkoku protiv Žila Simona, i izgubio, naredne godine osvojio je isti turnir u dubl konkurenciji. Jedan od najboljih mečeva odigrao je u polufinalu turnira u Tokiju protiv tada prvog tenisera sveta Rafaela Nadala, u kojem je imao dve meč-lopte koje nije uspeo da iskoristi. U finalu Kupa Kremlja 24. oktobra prošle godine u Moskvi pobedom nad Markosom Bagdatisom osvojio je prvu ATP titulu u karijeri. Najbolji plasman na grend slem turnirima ostvario je na Rolan Garosu ove godine, došavši do četvrtog kola u kojem je izgubio od četvrtog igrača sveta Endija Marija u pet setova, posle vođstva od dva nula. U maju 2009. godine sa Tipsarevićem i Zimonjićem kao član reprezentacije Srbije osvojio je Svetski kup u Diseldorfu pobedom nad Nemačkom. Prvi meč u Dejvis kupu za reprezentaciju odigrao je 2006. godine, a pobedom u odlučujućem petom meču protiv Francuske, u finalu Dejvis kupa, decembra 2010. godine nad Mihailom Lodrom u beogradskoj „Areni”, doneo je Srbiji prvu titulu šampiona i popularni trofej „salataru”.   

------------------------------------------------------------ 

O prvom treneru…

– Moj prvi trener bio je Nenad Neša Trifunović, koji mi je pomagao kada mi je bilo najpotrebnije. On je, takoreći, sa mnom od detinjstva, gotovo 15 godina smo radili zajedno. Neša mi je kao najbolji prijatelj, kao drugi otac, da nije njega bilo, ne bih svakako bio tu gde jesam – kaže Troicki o svom prvom treneru. Sada, kad je duboko zagazio u profesionalne vode, trenira u Nemačkoj i radi sa trenerom Janom de Vitom, dok mu je kondicioni trener Miloš Jelisavčić.  

----------------------------------------------------------------- 

… i trener o njemu

– Kao mali Viktor je provodio sat vremena dnevno na treninzima, manje nego druga deca, ali je bio vrlo radan i odgovoran. Tako mali je sam dolazio na treninge, sa Dorćola na Karaburmu, a zatim je sam odlazio i na turnire, jerčesto nije bilo novca da i ja kao trener putujem sa njim, pasmo se dogovarali mobilnim telefonom, internetom ili skajpom, tako sam mu davao savete uoči mečeva – priča nam njegov dugogodišnji trener Nenad Trifunović. On kaže da je Viktor bio vrlo emotivno dete, kad mu na terenu nije išlo kako je želeo, reagovao je vrlo burno, a to se i sada ponekad desi, kada izgubi meč zna da se povuče u sebe i da odboluje nekoliko dana.

– Ono što kod njega izdvajam jesu fizičke predispozicije i želja za pobedom, u određenim trenucima zna vrlo lukavo i hrabro da odigra neke poene – kaže Trifunović koji je trenirao i Jelenu Dokić dok su živeli u Osijeku, a sarađivao je i sa srpskom reprezentativkom Aleksandrom Krunić koju je uveo na VTA listu. Inače, saradnja Troickog i Trifunovića je možda redak primer u profesionalnom tenisu da su igrač i trener radili zajedno deceniju i po.

------------------------------------------------

O devojkama ne priča

Poznat i uspešan, dovoljno da bude interesantan za tabloide koji se naročito interesuju za njegov privatni život. Nedavno su paparaci krenuli za njim čak do kafića u Rumi, „lovili” ga sa manekenkom Sunčicom Travicom i objavili je mladi par, posle višemesečne svađe, ponovo u vezi. Na pitanje da li je to istina i da li mu kopanje po privatnom životu smeta, on odgovara:

– Ne odgovaram na takva pitanja, nikada nećete videti moju izjavu u štampi o tome. Neka pišu, ali ja ne volim da pričam o svom privatnom životu. Što se tiče mobilnog, ne menjam broj baš tako često, jer ga dajem odabranima, a kada izađem u grad, devojke me ne spopadaju preterano, ali dešava se ponekad – priznaje ipak Viktor.

S obzirom na to da ga  ipak „bije” glas zgodnog momka kojeg jure devojke, njegov prijatelj i nekadašnji trener Neša Trifunović šeretski dodaje: „Bolje da ga jure devojke, nego dečaci.”