Има ли овде Срба, а да није амбасадор Русије

Најновију прилику српским властима је на сребрној тацни понудио ЊЕ амбасадор Русије Александар Васиљевич Конузин.

Мислим да је Рус с марамицом у реверу – навиком коју је понео током службовања у Паризу – понашањем на београдском Форуму о безбедности прекардашио сва правила лепог дипломатског понашања. А она су баш стриктна.

Ништа ту није случајно. Амбасадор зна шта ради. Буди „патриотску Србију“, убеђен да ће је Запад успавати и одвести на странпутицу. Поручује да ће нам бити боље уз Русију него уз ЕУ и/или НАТО.

Пошто се приказао као редак Србин усред Београда, присвајајући патриотизам земље у којој је амбасадор, рачуна на реакцију у стилу: „Да, да, поред свих ових еуропејских издајника заиста је требало да нам Рус очита буквицу и покаже како се воли своја/туђа земља“. Има таквих.

Рекло би се да је изасланик Кремља изашао и из оквира званичних ставова Москве поводом косовског проблема. Ако ме сећање не вара, Владимир Путин својевремено је, оштрином која може да приличи баћушки али не и једном од најмање стотину државних службеника на амбасадорском месту по свету, поручио да Руси немају намеру да буду „већи Срби од Срба“. Шта се Србија договори око Косова, Руси ће подржати.

Његова екселенција прекршила је тај став. Конузин је у својој сербској отечественој беседи јасно показао намеру да буде већи Србин од Срба, да Србе заблуделе идејом запада Европе врати на источни пут пансловенства и слатког православља – уз понешто економске доминације.

То је онај део његовог дубоког разочарања, али без емоција, када каже да је Србија „спремна да прода привредна постројења било коме, а не Русима, иако су свесни да ће тако постројења пропасти“.

У време „ресетовања“ америчко-руских односа, амбасадор уводи чисту хладноратовску реторику остављајући ме да се питам да ли Русија не да Србију сматрајући је последњим адутом за нека нова времена, или се ради о неоколонијалној навици.

Да ли је то Српска православна црква својим метанисањем Московској патријаршији охрабрила Конузина да мисли да је бојар и у свету српске политике?

Пошто је одржао пледоаје, не први те врсте, амбасадор је у знак протеста напустио скуп. Не бих даље, јер све је мање-више познато. Занима ме шта ће урадити српске власти.

Да будем сасвим јасан, што би рекао Борис Тадић, увек ме је нервирао недостатак самопоштовања Србије према Србији. Не сматрам да Србија од себе треба да направи пачавру – без обзира колико јој је маневарски простор сужен.

Ако имају иоле самопоштовања, затражиће „дипломатским каналима“ да ЊЕ напусти Србију. Био би то једини и прави одговор државе која не допушта да јој страни амбасадори држе лекције.

То што амбасадори користе простор који им је отворен, није њихова, већ наша грешка. С том разликом да су амбасадори Запада користили анестезију, а амбасадор Конузин ради на живо, на начин који би приличио временима Информбироа.

Знам, сада ће се изнервирати онај препознатљив део читалаца који који ме држе за западног плаћеника, жбира ЦИА, Тадићевог послушника, ЛДП-овог активисту – све сам то имао прилике да нађем по коментарима.

Зашто Б. Ј. није критиковао бившег америчког амбасадора Камерона Мантера када је – недипломатски исхитрено – најављивао да ће Србија добити „проевропску владу“ и пре него што је она формирана.

Зашто се Б. Ј. није огласио када је бивши немачки амбасадор Цобел рекао да би Србија можда могла да за 20-25 година размишља о чланству у ЕУ, под условом да се одрекне претензија на Косово.

Зато што је разлика велика. Први дипломата саопштио је чему се нада, други је прерано открио шта његова влада мисли. Зато је повучен.

То право, и по цену грешке у корацима, има и Конузин, али постоји ту велика разлика у форми. А форма је суштина дипломатије.

Александар Васиљевич – сем што зна када да обуче униформу – показао је да на форму не даје ни копејку. Мада зна када да позове Цецу на пријем – као одговор на конференцију НАТО у Београду.

Зна да упути званични демарш када му се не допадну речи Чеде Јовановића у ТВ емисији. Зна и да у новинама полемише са аутором ових редова. Све он јако добро зна.

Због тога је мање важно шта је Конузин рекао. Могао бих лако да се сложим да је и Косово тема за дебату о глобалној безбедности. Тадић је и о томе говорио. Не бих никако могао да се сложим не само са увредљивим начином амбасадорове интервенције, већ и очитом намером да се Србија поново дели на Запад и Исток, на издајнике и патриоте.

Да му је то била намера могло би да се закључи из податка да је дан раније, у среду, у оквиру истог форума одржан панел на тему „Русија и Европа: Партнери или такмаци?“ Конузин се није појавио.

Али, да прекратим нервирање свих оних који прижељкују руску војну базу на Пасуљарским ливадама, оних који би НИС поклонили – а не јефтино продали Русима, оних који будућност Србије виде испод велике шљиве, оних којима се коса диже на глави од речи НАТО, оних који би да сачувају паланачко политикантство и општу муљачину, оних који се не питају зашто су сви срећни када се развежу од Србије, оних који у страху од здраве конкуренције квазинационалну супериорност граде на кметовским авлијама, оних који желе да комшији цркне крава, оних који воле да мисле да ће им мајчица Русија конузиновском руком ставити мелем на све ране, оних који су се – извештава Глас Русије – јавили са предлогом да се амбасадору додели одликовање за јавно изнету одбрану интереса Србије од НАТО, свима њима обећавам да ћу на исти начин реаговати уколико овако скандалозно понашање буде показао било који страни амбасадор. Не због њих, већ због нас.

ЊЕ је, што се мене тиче, промашио ово амбасадорско место. Гаф за гафом. Боље би му пристајало да буде губернатор Магдамскаје области.

Дан после био је отворен за реакције. Москва је могла јавно да прекори свог амбасадора. Није. Београд је могао барем да упути оштар демарш. Није.

Што значи да Русија стоји иза зажареног амбасадоровог излагања. А Србија? Иза кога она стоји? Требало би иза себе, али то није случај. Тужно.

Пре неколико месеци амбасадор Србије у САД затражио је од америчке ТВ мреже да предузме мере поводом „клевета“ комичарке Челси Хендлер против Србије и њених грађана. Око тога се дигла фрка. Око Конузина држава немушто ћути.

За крај, морам опет као Шваба тра-ла-ла. Све је ово због Косова, које је и руски амбасадор увео у игру обећавајући наставак одбране Србије у УН. Изгледа да ћемо све продати, после НИС-а и самопоштовање, само да би сачували оно што одавно немамо.

И нећемо имати, не барем онако како сањају сви овдашњи потврђени или непотврђени националакадемици који будућност Србије стално покушавају да калемаре митовима из 1389.