Жртве изгубљене декаде

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У једном „ријалити” ТВ програму, пре неко вече, емитована је прича о младој жени која први пут купује стан. Мотив јој је да не буде више са родитељима, да „живи свој живот”, у чему је родитељи подржавају.

Камера прати како бира нови дом, како прави ужи избор и како се на крају све лепо завршава тиме што купује заиста леп стан у једном насељу, тридесетак километара од Вашингтона.

На хипотекарни кредит, наравно. Месечна рата је 1.900 долара, што очигледно може себи да приушти.

На први поглед типично америчка прича, у којој деца чим стасају – заврше колеџ и запосле се – одлазе из породичног гнезда. Актери су припадници средње класе, а позадина је амерички просперитет.

Случајном подударношћу, на дан када је то емитовано, медији су изнели најновији годишњи снимак Бироа за попис о демографским и економским трендовима, који је био у упадљивом контрасту са призорима у „ријалити” емисији. Овога пута то су биле слике нације која је, рекло би се, на историјској низбрдици.

Главни налаз је био да је за само годину дана у сиромаштво склизнуло нових 2,6 милиона људи. „Линија сиромаштва” овде је статистички дефинисана приходом до 22.314 долара годишње (1.859,5 долара, што је, прерачунато око 130.000 динара, месечно) – за четворочлану породицу.

Испод ове линије сада је 36,2 милиона људи, што значи сваки шести Американац. То је највећи број у последње 52 године, откако Биро објављује ове податке. Као со на рану дошао је и податак да су приходи просечног домаћинства, по реалној куповној моћи, данас на нивоу од пре 14 година. „Ми о Америци мислимо као месту где свака генерација живи боље од претходне”, цитирао је овим поводом „Њујорк тајмс” харвардског професора економије Лоренса Каца. „Сада смо у ситуацији да је просечној породици горе него што јој је било крајем деведесетих.”

Број сиромашних повећава се већ четврту узастопну годину. То се сматра пре свега резултатом велике економске кризе 2008, али и „изгубљеном декадом”, променама у америчком економском и политичком бићу које су се збиле у првој деценији овог века.

Криза, која је званично прошла, али се економија упркос томе није вратила на колосек на којем је била, без посла је оставила 14 милиона људи. За радним местом данас трага сваки десети радно способан Американац – и не налази га.

Највише је погођена средња класа, којој припадају практично сви који овде раде. Разуме се, статистика барата само са просецима. И међу сиромашнима има „класних разлика”, које су у овом случају и расне. У беди је чак 27 одсто црнаца и чак 40 одсто њихове деце.

Један од главних резултата кризе је и онај психолошки: изгубљени оптимизам. На силазној путањи је и некадашњи осећај једнакости: све јаче је уверење да се земља поделила на две класе – богати и остали. Уверење да свако може да постигне све, само ако је довољно способан и упоран као да прелази у успомене.

Овоме доприноси и сасвим видљива чињеница да криза није била свима маћеха, некима је била и мајка. Један одсто најбогатијих Американаца постали су још богатији: њихови приходи данас су већи од укупних прихода 60 одсто Американаца на нижим степеницама друштва.

Ово није нови феномен већ три деценије дуг тренд, тврде професори Џејкоб Хакер са Јејла и Пол Пирсон са Универзитета Калифорније у књизи „Политика победник носи све”, чији је поднаслов „Како је Вашингтон богате учинио богатијима и окренуо леђа средњој класи”.

По њима, семе овог феномена је посејано током седамдесетих година, када се збива велика трансформација у америчкој унутрашњој политици. Актери те промене су велики бизнис и конзервативна идеологија који се организују да демонтирају државну регулативу и прогресивно опорезивање. Ту штафету током своја два мандата у осамдесетим преузима Роналд Реган, а њен носилац у последњој етапи био је Џорџ Буш млађи, за чијих осам година тај систем производи најгори резултат: финансијску кризу са глобалним последицама.

Упечатљиви су бројеви којима два професора поткрепљују своју тезу: од 1993, више од половине новоствореног националног дохотка отишло је у руке једног процента милионера и милијардера. Само у 2009, 25 финансијских менаџера са Волстрита поделило је између себе 25 милијарди. Челни људи америчких корпорација данас имају више од 300 пута веће плате од просечног радника.

Ворен Бафет, који је уз Била Гејтса данас најбогатији Американац, признао је крајем августа да плаћа порез по мањој стопи него његова секретарица.

А што се тиче девојке са почетка ове приче, која је ушла у свој нови стан, снимак Бироа за попис показује да се и то мења. Све је више њених вршњака који то себи не могу да приуште: у кући или у стану са родитељима данас је 5,9 милиона Американаца у добу између 25 и 34 године, безмало сваки шести из те генерације. Пре кризе био је тек сваки десети. Колатерална штета „изгубљене декаде”.