У ХДЗ-у био због "антифашизма"

Стјепан Месић учланио се у Хрватску демократску заједницу (ХДЗ) јер је мислио да ће то бити "апсолутно антифашистичка" странка. "Ја сам у ХДЗ ушао 1989. године, када је било сасвим јасно да се на Хрватску спрема агресија. Партија се распала, СДП је био маргинализован, а Хрватску је требало бранити. Сматрао сам да ако су Туђман, Манолић, Бољковац борци из 1941, ако је један од оснивача ХДЗ-а члан ЗАВНОХ-а и ја чији су сви чланови породице били на страни антифашизма, да можемо формирати странку која ће апсолутно бити антифашистичка, али ће бити и патриотска која ће организовати масу да би могла да брани Хрватску", рекао је Месић у интервјуу за "Репортер" 2002. године. Додао је да је тек четири године по учлањењу, 1993, схватио да не може да буде у ХДЗ-у "јер то није она политичка позиција коју сам хтео".

Хрватски медији ових дана на светло дана из разних архива износе изјаве садашњег председника које се никако не могу назвати антифашистичким. "Глас Славоније" тако подсећа да снимци из Аустралије у којима је хвалио Независну државу Хрватску нису једини документи који говоре "да се Месић кроз време драстично у неким ставовима променио. "У прошлости је имао неколико, у најмању руку, контроверзних испада. Тако је за Србе казао да ће "из Хрватске однети онолико земље колико су на опанцима донели" и да "Срби из Крајине ору земљу у Хрватској, а моле Бога да киша пада у Србији". Такође, данас је председник прокламовани противник несрећног бошњачко-хрватског рата, али је на једном скупу у Херцеговини деведесетих казао да је и Широки бријег хрватска земља."

У поменутом интервјуу из 2002. Стјепан Месић је рекао да му је изјава о српским опанцима коју је 1991. цитирао загребачки "Вјесник" подметнута. "Мени су свашта лепили, посебно у Србији. Када је почело наоружавање српских села и побуне које је, сада то могу рећи, организовао Аца Васиљевић и када су ницали графити ’Ово је Србија’, ја сам рекао: ’Ово није Србија. Срби су овде дошли, они на својим опанцима нису донели Србију, они су могли донети Србију у свом срцу, а овде морају бити лојални грађани Републике Хрватске’. Други део те моје изјаве у Србији никада нису хтели да објаве... ’Као што ни Хрвати нису однели Хрватску на својој обући у Градишче, него су лојални грађани Републике Аустрије.’ Али, узму ми један исечак, па изгледам као монструм", рекао је Месић.

Човек кога је руски председник Владимир Путин прошле године одликовао ретком медаљом поводом 60. годишњице победе над фашизмом, пре нешто више од два месеца у емисији "Недељом у 2" Хрватске телевизије изјавио је да је апсолутно на страни антифашизма. "Сматрам да није било антифашистичке борбе, да Хрвати нису били на страни антифашизма до Хрватске не би дошло... Дакле, да су сви Хрвати били у усташама Други светски рат би се исто завршио, само Хрвати не би завршили исто. Један део би био побијен, једна трећина би побегла у иностранство, а једна трећина би се асимиловала. И управо захваљујући хрватским партизанима ми смо могли да задржимо државност", изјавио је тада.

Четрнаест година раније, у Аустралији, говорио је да су 10. априла 1941, кад је проглашена НДХ, Хрвати "први пут победили у Другом светском рату". "Хрватска је тако постала једина ’проевропска’ држава чији је председник, документовано, величао фашистичке победе. Због чега нема намеру да се повуче, па чак ни извини", каже Матија Бабић, уредник Интернет портала "Индекс" који је објавио оптужујући снимак из 1992. године.
В. Радомировић

--------------------------------------------------------------------------

Тако је говорио и у Швајцарској

Од нашег сталног дописника
Загреб, 12. децембра – Афера око говора председника РХ Стјепана Месића, у којем је 1992. године пред хрватским емигрантима у Аустралији "кокетирао са усташтвом", полако се смирује. Како показују испитивања јавног мњења – већина хрватских грађана му не узима за зло то што је тих година говорио. Према управо објављеним резултатима анкете загребачког "Вечерњег листа" готово 60 одсто испитаника сматра да спорна изјава није нарушила Месићу углед у домаћој јавности, преко 40 одсто не осуђује те његове изјаве, а око 50 одсто је задовољно његовом реакцијом пошто је те своје изјаве назвао "погрешним и промашеним", па зато сматрају да не треба директно да се извињава.

У међувремену из заборава и разних архива појављују се и други Месићеви говори. Редакцији "Индекса.хр" из Швајцарске се јавио Винко Сабљо, некадашњи секретар ХДЗ-а у тој земљи и донедавни председник Хрватског светског конгреса за Европу. Он тврди да је Месић сличне говоре 1992. године држао и Хрватима по Швајцарској. "Није у питању неколико секунди, Месић је три сата жестоко и ватрено говорио о усташком покрету" на трибини одржаној 29. марта 1992. у швајцарском Бухсу, наводи Сабљо и напомиње како је говорио "идентично оно што је казао у Аустралији".

О тим Месићевим наступима у Швајцарској у свом фељтону 2000. године је подсетила и "Слободна Далмација", о чему данас поново извештава загребачки "Индекс.хр". Говорећи о тадашњој ситуацији у Хрватској Месић је рекао да су "они Срби из Хрватске који су подигли побуну изгубили једну домовину", па у истој "немају шта тражити". Милошевића је тада назвао "лупежом с којим је Туђман разговарао како би видели шта жели, али није било никаквог договора између њих двојице", а буру одушевљења је изазвао изјавом како "нема ништа против припајања БиХ Хрватској", али да је "приоритет истерати четнике из Хрватске".

У вишесатном наступу у Бухсу, Месић је овако говорио о хрватским квислинзима: "Усташе су били они који су желели хрватску државу. Искористили су само шансу коју су им омогућиле историјске околности да остваре државу. Хрвати нису били фашисти, него су хтели своју државу. А ако је и било злочина, био је то рат у којем су ратовали сви против свих."

Коментаришући овај фељтон у "Слободној Далмацији" 2000. године, а посебно своје речи о Србима, Месић је тада изјавио да га "такве фашистоидне спекулације не занимају" и објаснио: "Из Хрватске су отишли они Срби који су се придружили побуни и нису прихватили хрватску државу, но није се повукао народ. То је тада била моја порука. Једно су поруке у рату, а друго је озбиљна анализа према којој се види о чему је реч. Ми смо били у рату, ми смо се бранили, а ја сам тада рекао да ко је прешао на другу страну, тај нам не треба".

У августу 1995. године путеве према БиХ и Србији ипак су закрчиле колоне српског народа у избеглиштву, којем затим није годинама дозвољено да се врати својим кућама у Хрватску (док нису потпуно опљачкане и већим делом уништене, те прошли многи законски рокови за остваривање основних права), а и после тога је то дозвољавано тек у групицама и парцијално, ни до данас масовније, да се "не дестабилизује Хрватска". О томе, наравно, овде нема ни речи.
Радоје Арсенић