Весна Пешић: Одговор Ђорђу Вукадиновићу

Ђорђе Вукадиновић зна да нисам први пут реаговала на његово навијачко коментарисање. Сетиће се да сам му писала још пре четири-пет година на личну адресу, скренувши му пажњу да његово "портретисање политичара", нарочито непријатељско описивање премијера Зорана Ђинђића, не одговара стандардима независне политичке анализе. Овог пута је расправа о улози групе политичких аналитичара изашла у јавност.

И тада као и сада Ђорђе Вукадиновић је председник идеолошке комисије Војислава Коштунице, са неколико задатака које такав посао подразумева. Главни задаци овог политичког сервиса се могу свести на три: први је да се вредно осмишљава и пропагира "трећа политичка позиција" у Србији чији је носилац ДСС и Војислав Коштуница. При том се од почетка зна да је та позиција "умивена" радикалска политика.  Уосталом, и без неког великог знања из политичке аналитике, познато је да је народњачка коалиција ДСС-а постављање на радикалску позицију, с циљем да се тој странци узму гласови. Ђорђе Вукадиновић и његов "јавни сервис" би морали много труда да уложе да би нам објаснили каква је то "трећа Србија" са Палмом, Вељом Илићем и осталим "домаћинима", који са позиције власти иду около по Србији и "домаћински" купују гласове. Ако се томе дода борбена реторика око Косова, флертовање са РС и шетање Додика, те став да од "сурове" предаје Младића нема ништа, народњачка коалиција Војислава Коштунице се за ове изборе наоружала радикално радикалским програмом.

Други задатак овог политичког сервиса је умивање самих радикала, о чему редовно пишу и говоре чланови ове идеолошке групације. Шминкање радикала и прича како су они "демократска странка" треба да омогући Коштуници отворену (ако му устреба да одржи власт) или прикривену коалицију са радикалима, коју је и до сада практиковао. Томе је послужио и Устав јер, ето, радикали нису више "антисистемска странка".

Трећи задатак овог идеолошког сервиса је битка са, или негирање, постојања друге Србије. Нема модерне Србије, нема оних шетача који су маштали да ће нас ослобођење од Милошевића водити у демократско друштво и владавину права, нема мучког убиства Зорана Ђинђића које је организовала држава, него има само криминала. Овај задатак се обавља тако што се изједначава отровна и често сасвим лична мржња, подметања и инсинуације, с којим наступају радикали (надимцима "усташа", "Шиптари" који се прилепљују Тадићу, Вуку, Чеди, Ђинђићу, Дулићки, Ћурувији итд. језиком увреде) са оштром, па и страсном полемиком, која је легитимно средство демократске политичке борбе, нарочито у критици власти и за време изборне кампање. Изједначавање простачких излива мржње, са јавном критиком и улогом опозиције да контролише и критикује владу, није ништа друго него запушавање уста медијима и свим политичким актерима прозивкама "за распиривање мржње". Пре неки дан смо слушали Божидара Ђелића како се правда што је направио неколико духовитих примедби на рад бившег министра Динкића! 

Наметање "да нема критике" се мора јавно жигосати, јер устоличује неодговорну власт. Коалиција коју предводи Чеда Јовановић неће да се одрекне оштре критике зато што је идеолошки сервис Војислава Коштунице изједначава са "ирационалном мржњом". Сваки критички осврт на Коштуничину владу се тако квалификује, као да он не треба да подноси рачуне грађанима, највише баш за дегенерацију демократије у Србији и за то што је и остатке  правосуђа и независних медија свео на партијске играчке.

Узгред да кажем још и то, да је антидемократска игра "бројкама", и хорско заговарање терора већине (непарламентарне странке, мале странке, "сироте мале странке", "маргиналне групе", невладине организације итд.), а све у име "демократије", заиста постало неподношљиво. Свака индивидуа има право и слободу да износи своје мишљење, без ућуткивања да "никога не репрезентује". Већина толико пута није била у праву, одводећи друштво у провалију (то је Србија трагично искусила), зато се политичке мањине морају поштовати, ако нећемо да се Србија придружи популистичким диктатурама.

Члан Главног одбора ГСС