О ,,реалности на терену”

Зачудио ме је, готово изненадио, приступ Миљенка Дерете, „косовском питању”, изнет у „Политикиној” рубрици „Погледи” („У бекству од дијалога”), поводом актуелних догађаја на северу Косова и Метохије.Радостан због започетог дијалога (више изнуђеног него добровољног), које је са косметским Албанцима започела Србија, па потом разочаран због прекида, а уз очекивање да ће дијалог довести до прихватања „реалности на терену”, склон је да сву кривицу због новонастале ситуације на том терену свали на српску страну.

Спочитавајућијој да је неспособна да запуши уши за ехо који долази из „ровова ископаних дeведесетих”, те да нема никакву нову политику усклађену са напорима друге стране да оствари свој циљ. При томе г. Дерета сматра да је тај циљ легитиман, подсећајући (кога?) да је Србија одвајкада покушавала да преко Ознеи ДБ-авлада Косовом. Дерета се није ни родио када је, нешто пре него што ће се оформити та фамозна Ознакао војна безбедносна служба, са Космета протерано четврт милиона Срба, којима је послератна власт декретом забранила повратак на имања на која су имали вековне тапије.

Тако је буквално преко ноћи промењена демографска слика Косова и Метохије. При томе су се Албанци из Албаније насељавали на та имања, несметано прелазећи границу.То је ваљда та историја коју г. Дерета хоће да прескочи, е да би нас, потом, подсетио на Устав из 1974, који је обезбедио косовску аутономију и безмало идиличан суживот (не)постојећих Срба и демографски већ експандираних (распрострањених)Албанаца. Додуше, дозвољава да су и тада постојали захтеви за Косово републику, али, што је, наглашава, јако важно, нису их гушили само Срби него и Албанци (који то?!). А пошто је све било ствар дијалога (о чему?!), његовим прекидањем букнуо је покрет за отцепљење. И, још горе, рат.

Запањујућа је Деретина констатација да Ибрахима Ругову треба ,,правити од блата” само зато што је желео отцепљење мирним средствима. А Београд је крив јер није хтео да разговара о мирном отцепљењу дела своје територије.

То што су се неке стране владе ставиле на страну сепаратиста не обавезује Србију ни нашта. Напори српске државе да не да своју територију, да не уважи „стање на терену” су изнад права узурпатора и освајача. А ако и треба, како Дерета сматра, уважавати ситуацију на терену, не видим зашто то не би била ова у којој се Срби барикадама бране од насртаја свих оних за које Космет нема ни у назнакама онакав значај какав има за Србе и српску државу. У том контексту, Резолуција савета безбедности Уједињених нација 1244 јесте Свето писмо за државу Србију.

*Научни саветник у пензији, Београд