Шпанија у СКЦ-у

У Студентском културном центру у Београду ове недеље одржава се манифестација "Седамдесет година шпанског грађанског рата и интернационалних бригада" у организaцији Удружења шпанских бораца 1936-1939. и пријатеља, Институтa "Сервантес" и СКЦ-a.
Пре 30 година, у децембру 1976, управо је у СКЦ-у, за оно времe спектакуларном манифестацијом, обележен крај диктатуре генерала Франка и почетак демократске обнове Шпаније. Oве недеље публика је у прилици да шпански грађански рат после кога је Франко дошао на власт види из специфичног, филмског угла.

И пре тридесет година и сада спиритус мовенс ових акција био је и јесте Мило Петровић, својевремено уредник трибине СКЦ-а, а данас потпредседник Удружења шпанских бораца 1936-1939. и пријатеља.

Манифестација у СКЦ-у је нека врста продуженог обележавања трагике и слободарске узвишености шпанског грађанског рата, у коме су две зараћене стране (обе помогнуте споља) искусиле братоубилачко страдање, изазвано нападом фашизма на освојене демократске, републиканске слободе, у чију су одбрану стале интернационалне бригаде, а у њиховом саставу и више од 1.700 Југословена.

Уз изложбу насловних страна новина из колекције Јозефа Боша и плаката који сведоче о оном времену, посетиоци СКЦ-a могу да виде потресне документарне филмове "Деца Русије" и "Дуго летовање 1936" (Жаиме Камино), "Другови, то је све што можемо да урадимо за вас!" (Исмаел Кобо), "Жилијетин албум" (Одет Мартинез), "Шпанија наше младости" (Здравко Велимировић) и "Повратак у Шпанију" (Дејан Косановић).

Емитује се и филмски запис сећања Лазара Латиновића, једног од малобројних преживелих југословенских шпанских бораца, запис настао прегнућем редакције "Трезор" јавног сервиса РТВ Србије.

Програм омогућује гледаоцима, наводимо ради илустрације, да упознају судбину 3.000 деце које је Република Шпанија евакуисала у Совјетски Савез, или да се суоче с успоменама Рожеа Кодуа, француског интербригадисте, који евоцира два догађаја из шпанског грађанског рата. Први сведочи о величини и лепоти људске солидарности, а други о тамној страни сваког рата у коме ништа није лакше него одузети људски живот.
Документарац Здравка Велимировића је снимљен безмало пре 40 година и подсећа на учешће југословенских добровољаца у одбрани Шпанске Републике. Данас, тај филм сведочи о друштву и времену у коме је настао, о његовим достигнућима, вредностима и заблудама. Камера је пратила и први поновни сусрет са Шпанијом групе југословенских интербригадиста после четири деценије.

Од онда се много тога променило на шпанској и овдашњој, европској и светској мапи. И фактички и симболички.

Пре три деценије у СКЦ-у обележен је крај једне диктатуре, Франкове, у време овогодишње манифестације, чудне ли симболике, стигла је вест о одласку једног другог диктатора – Аугуста Пиночеа.

Шпанија је у протекле три деценије узор мирног преласка из диктатуре у демократију, а југословенски простор је пуну деценију био доказ погубног варваризовања и уништавања сваког продуктивног, па и универзалног слободарског наслеђа, самим тим и демократских традиција прошлости.

У тачкама пресека таквих, али и других искустава која везују две земље, Шпанија у СКЦ-у после три деценије више је него добродошла манифестација. Она показује како се отвореним и истинитим погледом у прошлост може допринети и стабилнијем корачању у будућност, упркос многим тешкоћама с којима се суочава Србија на путу структурног утемељења и нормативног снажења демократских начела и институција.