Стожер академског живота

У Српској академији наука и уметности јуче је, уз присуство бројних колега и пријатеља, одржан комеморативни скуп посвећен успомени на преминулог академика Никшу Стипчевића (1929–2011), познатог романисту и некадашњег професора и декана Филолошког факултета у Београду.

Писац и академик Добрица Ћосић говорио је о Стипчевићу, као интелектуалцу врхунског реда и једном од најактивнијих Академијиних чланова, савесном и разборитом човеку прецизних начела, осврнувши се и на њихово вишедецинијско пријатељство које је назвао личном и породичном повешћу.

Ћосић је подсетио на компетентан садржај и вредносни значај Стипчевићевих књига, додајући да је овај уважени стручњак био креативан проучавалац Дантеа Алигијерија, али и изванредни тумач савременог српског песништва.

– Био је изразити патриота хуманистичке провинијенције, због чега је једно време обављао и дипломатску дужност. Човек склон прагматизму у јавном, и хедонизму у личном животу, а све то опет у границама достојанства. Сада ми је драгоцени друг у замишљеном ћутању у овој неподношљивој буци бахатог празнословља, нагласио је Добрица Ћосић.

Књижевница и академик Светлана Велмар Јанковић говорила је о делу Никше Стипчевића и необичном углу из којег је у књигама (Усмено, Учитавања, Поређења, Критичке и друге минијатуре…) представљао своје идеје.

– За мене је одувек било подстицајно то радосно дивљење с којим је кружио око предмета истраживања, и након што би у својој духовној радионици проучио све слојеве теме, долазио би до сржи проблема о којем пише, истакла је књижевница додајући да се уз пријатељство са Стипчевићем „живело лепше, са више смисла и више наде”.

Слободан Грубачић, дописни члан САНУ, говорио је о научном доприносу свог колеге, нагласивши да је Никша Стипчевић био од оних људи елитистичке пробирљивости који су писали мало али добро. За њега је књижевна критика била „литература литературе”; стил му је однегован, а говорничка вештина такмичи се са прецизношћу формулација – истакао је Грубачић, додајући да је та вештина ишла дотле да је цењени професор „био у праву и онда када није био у праву…”.

– Био је стожер нашег академског живота, због чега то доба можемо назвати и Никшино доба. Као грађанин света умео је да препозна стварне вредности културе и да стваралачки допринесе њиховом унапређењу – рекао је Грубачић.