Признање важније од новца

Уредбу о националним признањима и наградама за посебан допринос развоју и афирмацији спорта националним признањима и наградама крајем јула донела је Влада Србије у жељи да награди наше најзаслужније спортисте свих генерација и да садашњим и будућим асовима да додатни мотив за бављење спортом, напорне тренинге и одрицања.

Међутим, ових дана Уредбу под лупу стављају многи. На "удару" поред одавно оспораване одредбе да право на национално признање и доживотне новчане надокнаде имају само освајачи олимпијских медаља, освајачи медаља на шаховским олимпијадама и параолимпијским играма, као и светски рекордери, нашао се и став да се новчане награде (једнократне) за освојене трофеје дају само једном годишње.

Међу онима који сматрају да би Уредба требало да се допуни је и Зоран Калинић, некад трофејни стонотенисер, сада селектор стонотениске репрезентације Србије.

– Уопште не сумњам у добру намеру предлагача и оних који су донели Уредбу о националним признањима и наградама. Нема сумње да су желели да помогну спорту и спортистима, али чини ми се да се нису довољно удубили у проблематику коју су уређивали. То се односи и на први део у којем се одређују добитници националних признања, али и други у којем су одређене једнократне награде за успех на највећим такмичењима. Мене као бившег репрезентативца погађа први, а као селектора други део Уредбе, – каже Зоран Калинић, освајач 12 медаља на светским и европским првенствима.

У време његових највећих успеха, почетком осамдесетих година, стони тенис још није био олимпијски спорт.

– Већину нас, освајача медаља на европским и светским шампионатима много више погодило је то што нећемо добити национално спортско признање – диплому или плакету, него новчану надокнаду. Вредност олимпијских медаља, наравно, не спорим, међутим зар нисам и ја као једини светски првак у стоном тенису из Србије, допринео развоју и афирмацији спорта, бар онолико колико је допринео мој друг из репрезентације Илија Лупулеску који је освојио олимпијско "сребро", али никада није био светски првак?

Калинић сматра да би национална спортска признања морали да добију бар и светски и европски шампиони, а да – ако су проблем награде – законодавац направи скалу и вреднује такмичења, не спорећи да се олимпијске игре морају наћи на врху.

– Није добро ни решење да се вреднује и награђује само један успех годишње. Зар нам није свима стало да наши спортисти буду што успешнији, да њихови успеси (и награде) привуку што више младих спорту? Ми ћемо у марту имати Европски шампионат у Београду. Шта ако Каракашевић одбрани "злато" у игри мешовитих парова и шта ако у појединачној конкуренцији освоји неку медаљу коју већ дуго чекамо. Зар не заслужује награду за оба успеха? Да не говорим да два месеца после Европског имамо и Светско првенство.

Неправде морају да се исправе

О Уредби и њеним решењима доста се расправљало и у нашој атлетици, понекад жучно, понекад мирно.

– Ту неформалну јавну расправу, сажели смо и артикулисали у став Атлетског савеза Србије и доставили Управи за спорт. Олимпијски комитет као покретач иницијативе, природно, у њено средиште ставио је олимпијске игре и то је у реду. Међутим Уредба у националним признањима и наградама је проширена на још нека такмичења, која немају тај ранг. Ми мислимо да су начињене неке неправде, рецимо према атлетским шампионима Европе на отвореном Стекићу, Срејовићу, Пајкићевој и Топићу (Вера Николић ће као светска рекордерка добити национално признање), а пре свега према Ненаду Стекићу и Драгутину Топићу. Они су у годинама највећих успеха проглашавани за најуспешније спортисте Југославије, оне велике. Иза њих били су и многи који ће добити национална признања, – каже Милан Спасојевић, председник АСС.  

У атлетици сматрају да би се поред рангирања такмичења требало да се рангирају и спортови:

– Заиста не потцењујемо ни један спорт, међутим мора се водити рачуна и о њиховим специфичностима. При томе пре свега мислим на базичне спортове – атлетику, гимнастику и пливање. Није чудно што у њима имамо најмање медаља. У њима је конкуренција далеко најјача. У екипним спортовима, помало карикирам, ако доминирају екипе две највеће спортске силе Русије и САД, можете да рачунате на треће место и медаљу. У атлетици то није тако јер имате против себе троје Руса и троје Американаца и можете да рачунате тек на седмо место... Слажем се да је све ово веома осетљиво, али морамо се окренути будућности. Држава и кроз национална признања и новчане награде мора да каже шта жели од спорта.

Ни део Уредбе који лимитира награде за освајаче медаља на највећим спортским такмичењима Милан Спасојевић не сматра добрим решењем. Мислио је то и пре но што је Оливера Јевтић освојила ове године другу европску медаљу, за коју ће добити само честитке:

– То није продуктивно. Успех је успех, а ако је циљ уредбе да се спортисти мотивишу и да што више допринесу афирмацији и популаризацији спорта, онда нема разлога да се не награде сваки пут када освоје медаљу. Слажем се да није све у парама, али чињеница је да је мало ко од наших асова дошао у атлетику да заради паре. Уредба мора да води рачуна и о будућности спорта. Награђујући врхунске асове отвориће и тај мотив за регрутацију што већег броја спортиста, а то значи да ћемо имати мање деце на улицама, здравију нацију, мање издатке за здравствену заштиту...  

Морају да поштују светски бренд

Међу иницијаторима "улитиматума" Влади Србије, да преиспита Уредбу и међу добитнике националних спортских признања и доживотног новчаног примања је и Радмила Парезановић, сјајна рукометашица из доба када је наш женски рукомет харао светском сценом. Била је и светски првак и вицешампион света. У њено време није било европских првенстава, а рукомет је на олимпијску сцену ступио тек 1972. године

– Пошто су све спортске институције заказале, укључујући и наше спортске савезе, ми освајачи светских и европских медаља окупили смо се и договорили да се боримо за оно што мислим да смо заслужили. Тражимо од Владе да преиспита своју Уредбу и да је прошири, а ако то не учини обратићемо се и премијеру и председнику, – каже Радмила Парезановић, мада и сама зна да у јеку изборне кампање мало ко има времена да мисли о заборављеним асовима.

– Знам да ми нисмо ни формално-правно никаква снага, али верујем да још има љубитеља спорта који се сећају наших игара и наших успеха. Политичари сами тврде да је спорт наш најбољи бренд и онда то морају да вреднују. Уосталом реците ми било коју привредну грану или друштвену делатност у којој смо први, други оили трећи у свету. Такође, ни Олимпијске игре нису једино мерило спортског успеха. Нећу да говорим о својој генерацији, али зар десетине хиљада оних који су дошли да поздраве светску титулу наших кошаркаша у Инијанаполису то не потврђују, – каже Радмила Парезановић.

Одговор на питање да ли су они допринели афирмацији и развоју спорта, што се и награђује уредбом, је неспоран.

Ни став уредбе да се једнократно награђује само по један успех годишње не оставља Радмилу Парезановић равнодушном.