Priznanje važnije od novca

Uredbu o nacionalnim priznanjima i nagradama za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta nacionalnim priznanjima i nagradama krajem jula donela je Vlada Srbije u želji da nagradi naše najzaslužnije sportiste svih generacija i da sadašnjim i budućim asovima da dodatni motiv za bavljenje sportom, naporne treninge i odricanja.

Međutim, ovih dana Uredbu pod lupu stavljaju mnogi. Na "udaru" pored odavno osporavane odredbe da pravo na nacionalno priznanje i doživotne novčane nadoknade imaju samo osvajači olimpijskih medalja, osvajači medalja na šahovskim olimpijadama i paraolimpijskim igrama, kao i svetski rekorderi, našao se i stav da se novčane nagrade (jednokratne) za osvojene trofeje daju samo jednom godišnje.

Među onima koji smatraju da bi Uredba trebalo da se dopuni je i Zoran Kalinić, nekad trofejni stonoteniser, sada selektor stonoteniske reprezentacije Srbije.

– Uopšte ne sumnjam u dobru nameru predlagača i onih koji su doneli Uredbu o nacionalnim priznanjima i nagradama. Nema sumnje da su želeli da pomognu sportu i sportistima, ali čini mi se da se nisu dovoljno udubili u problematiku koju su uređivali. To se odnosi i na prvi deo u kojem se određuju dobitnici nacionalnih priznanja, ali i drugi u kojem su određene jednokratne nagrade za uspeh na najvećim takmičenjima. Mene kao bivšeg reprezentativca pogađa prvi, a kao selektora drugi deo Uredbe, – kaže Zoran Kalinić, osvajač 12 medalja na svetskim i evropskim prvenstvima.

U vreme njegovih najvećih uspeha, početkom osamdesetih godina, stoni tenis još nije bio olimpijski sport.

– Većinu nas, osvajača medalja na evropskim i svetskim šampionatima mnogo više pogodilo je to što nećemo dobiti nacionalno sportsko priznanje – diplomu ili plaketu, nego novčanu nadoknadu. Vrednost olimpijskih medalja, naravno, ne sporim, međutim zar nisam i ja kao jedini svetski prvak u stonom tenisu iz Srbije, doprineo razvoju i afirmaciji sporta, bar onoliko koliko je doprineo moj drug iz reprezentacije Ilija Lupulesku koji je osvojio olimpijsko "srebro", ali nikada nije bio svetski prvak?

Kalinić smatra da bi nacionalna sportska priznanja morali da dobiju bar i svetski i evropski šampioni, a da – ako su problem nagrade – zakonodavac napravi skalu i vrednuje takmičenja, ne sporeći da se olimpijske igre moraju naći na vrhu.

– Nije dobro ni rešenje da se vrednuje i nagrađuje samo jedan uspeh godišnje. Zar nam nije svima stalo da naši sportisti budu što uspešniji, da njihovi uspesi (i nagrade) privuku što više mladih sportu? Mi ćemo u martu imati Evropski šampionat u Beogradu. Šta ako Karakašević odbrani "zlato" u igri mešovitih parova i šta ako u pojedinačnoj konkurenciji osvoji neku medalju koju već dugo čekamo. Zar ne zaslužuje nagradu za oba uspeha? Da ne govorim da dva meseca posle Evropskog imamo i Svetsko prvenstvo.

Nepravde moraju da se isprave

O Uredbi i njenim rešenjima dosta se raspravljalo i u našoj atletici, ponekad žučno, ponekad mirno.

– Tu neformalnu javnu raspravu, saželi smo i artikulisali u stav Atletskog saveza Srbije i dostavili Upravi za sport. Olimpijski komitet kao pokretač inicijative, prirodno, u njeno središte stavio je olimpijske igre i to je u redu. Međutim Uredba u nacionalnim priznanjima i nagradama je proširena na još neka takmičenja, koja nemaju taj rang. Mi mislimo da su načinjene neke nepravde, recimo prema atletskim šampionima Evrope na otvorenom Stekiću, Srejoviću, Pajkićevoj i Topiću (Vera Nikolić će kao svetska rekorderka dobiti nacionalno priznanje), a pre svega prema Nenadu Stekiću i Dragutinu Topiću. Oni su u godinama najvećih uspeha proglašavani za najuspešnije sportiste Jugoslavije, one velike. Iza njih bili su i mnogi koji će dobiti nacionalna priznanja, – kaže Milan Spasojević, predsednik ASS.  

U atletici smatraju da bi se pored rangiranja takmičenja trebalo da se rangiraju i sportovi:

– Zaista ne potcenjujemo ni jedan sport, međutim mora se voditi računa i o njihovim specifičnostima. Pri tome pre svega mislim na bazične sportove – atletiku, gimnastiku i plivanje. Nije čudno što u njima imamo najmanje medalja. U njima je konkurencija daleko najjača. U ekipnim sportovima, pomalo karikiram, ako dominiraju ekipe dve najveće sportske sile Rusije i SAD, možete da računate na treće mesto i medalju. U atletici to nije tako jer imate protiv sebe troje Rusa i troje Amerikanaca i možete da računate tek na sedmo mesto... Slažem se da je sve ovo veoma osetljivo, ali moramo se okrenuti budućnosti. Država i kroz nacionalna priznanja i novčane nagrade mora da kaže šta želi od sporta.

Ni deo Uredbe koji limitira nagrade za osvajače medalja na najvećim sportskim takmičenjima Milan Spasojević ne smatra dobrim rešenjem. Mislio je to i pre no što je Olivera Jevtić osvojila ove godine drugu evropsku medalju, za koju će dobiti samo čestitke:

– To nije produktivno. Uspeh je uspeh, a ako je cilj uredbe da se sportisti motivišu i da što više doprinesu afirmaciji i popularizaciji sporta, onda nema razloga da se ne nagrade svaki put kada osvoje medalju. Slažem se da nije sve u parama, ali činjenica je da je malo ko od naših asova došao u atletiku da zaradi pare. Uredba mora da vodi računa i o budućnosti sporta. Nagrađujući vrhunske asove otvoriće i taj motiv za regrutaciju što većeg broja sportista, a to znači da ćemo imati manje dece na ulicama, zdraviju naciju, manje izdatke za zdravstvenu zaštitu...  

Moraju da poštuju svetski brend

Među inicijatorima "ulitimatuma" Vladi Srbije, da preispita Uredbu i među dobitnike nacionalnih sportskih priznanja i doživotnog novčanog primanja je i Radmila Parezanović, sjajna rukometašica iz doba kada je naš ženski rukomet harao svetskom scenom. Bila je i svetski prvak i vicešampion sveta. U njeno vreme nije bilo evropskih prvenstava, a rukomet je na olimpijsku scenu stupio tek 1972. godine

– Pošto su sve sportske institucije zakazale, uključujući i naše sportske saveze, mi osvajači svetskih i evropskih medalja okupili smo se i dogovorili da se borimo za ono što mislim da smo zaslužili. Tražimo od Vlade da preispita svoju Uredbu i da je proširi, a ako to ne učini obratićemo se i premijeru i predsedniku, – kaže Radmila Parezanović, mada i sama zna da u jeku izborne kampanje malo ko ima vremena da misli o zaboravljenim asovima.

– Znam da mi nismo ni formalno-pravno nikakva snaga, ali verujem da još ima ljubitelja sporta koji se sećaju naših igara i naših uspeha. Političari sami tvrde da je sport naš najbolji brend i onda to moraju da vrednuju. Uostalom recite mi bilo koju privrednu granu ili društvenu delatnost u kojoj smo prvi, drugi oili treći u svetu. Takođe, ni Olimpijske igre nisu jedino merilo sportskog uspeha. Neću da govorim o svojoj generaciji, ali zar desetine hiljada onih koji su došli da pozdrave svetsku titulu naših košarkaša u Inijanapolisu to ne potvrđuju, – kaže Radmila Parezanović.

Odgovor na pitanje da li su oni doprineli afirmaciji i razvoju sporta, što se i nagrađuje uredbom, je nesporan.

Ni stav uredbe da se jednokratno nagrađuje samo po jedan uspeh godišnje ne ostavlja Radmilu Parezanović ravnodušnom.