Данас малине, сутра товне свиње, догодине...

У овом тренутку најмање је актуелно питање пшенице. Ове године прошла је боље него што се очекивало: потражња велика, понуда мала, па цене узлетеле! И сви произвођачи били врло задовољни, чак и они са најмањим приносима. Догодине ће и они засејати много веће површине.

Ускоро ћемо се суочити са питањем цена товних свиња. О свињама управо имам пред собом неке свеже податке из две државе-чланице ЕУ.

(1) Аустрија: а) једна крмача у 1995. години давала 15 прасади као товна грла; после това то је било око 1.600 кг тежине (жива мера); у 2010. години свака крмача је у просеку одгајала скоро 25 прасади годишње, а то значи да је свака крмача годишње„производила” уз помоћ това бар 2.700 кг свињског меса! б) цена свиња (преко лета, кад је она највећа) у 2008. години била 1,3 а у 2010. години само 1,05 евра за килограм;

(2) Шведска : а) пре уласка у ЕУ у Шведској је било око 11.000 фармера-одгајивача свиња, а данас их је једва 1.200; б) једна радна снага има „норму” од 100 крмача и 1.000 товних места.

У обе ове државе сви одгајивачи су обавезно удружени. У Данској, са више од 25 милиона товних свиња годишње (око пет пута више него у Србији), постоје само два удружења. Како они штите своје одгајиваче? Врло једноставно: сваком се „закине” на цени у „родним” годинама, па то „сачува” за „гладне” године. Али сваки одгајивач зна колики трошкови смеју да буду у тову свиња! За оне који имају веће трошкове „спас” су две варијанте: (а) да учине све како би трошкове смањили, (б) да дигну руке од посла који не знају да раде.

Слично је и са млеком. „Норма” за једну радну снагу: да годишње произведе најмање 300.000 литара, односно да негује педесетак крава, а као успут да годишње утови 20-40 бикова! Друга „норма” – колико се произведе млека на један хектар? Минимум је око 5.000, па све до 20.000 литара/година/хектар! У овом тренутку то су неке бројке далеко од Србије. А сутра када стварно постанемо део светског тржишта?

Коначно, коју реч и о малинама. Број одгајивача малина је неупоредиво мањи од броја произвођача пшенице-млека-меса. И искрено речено нисам сигуран који би производ требало звати „стратешки”! Који, по обиму извоза, броју произвођача, значају за народ или државу. Зар пољопривреда Србије нема ништа „јаче” и традиционалније, почев од наше шљиве и њених производа, преко това говеда и свиња па све до млека и квалитетних производа од млека. Признајмо себи: малина је мање „хлеб насушни” у односу на пшеницу-млеко-месо или пак поврће. Или ако бербу малине упоредимо са „бербом” млека, која се обавезно обавља два пута дневно у свих 365 дана у години (чак и у данима крсне славе, венчање сина или ћерке...).

Али, и код малине, као и код свих других: (1) има ли удружености да реално сагледава и заиста објективно штити све који су се определи за производњу малине-млека-меса, да улажу много и од тога очекују такође много – да се заиста заштите они који трудом то заслужују, а не и они који би то хтели преко цене; (2) зна ли се (довољно објективно) колики су просечни трошкови за неке просечне и објективне услове неке производње – могу ли се висине трошкова упоређивати са онима, које свет признаје?!

Као закључак, не треба заборавити: само удружени произвођачи (пшенице – млека – меса – малина...) могу бити озбиљни партнери за тржиште, трошкови производње су редовно важнији од пролазних и варљивих откупних (продајних) цена, треба храбро и јасно разграничити добре (и о њима се старати) од оних других, који треба да се замисле – зашто нису у групи добрих. И на самом крају: онај ко се обраћа држави треба да зна да се обраћа – грађанима државе. Они су ти, од којих се мора „закинути” да би се „додало” онима, који мисле да је баш њима – закинуто.

*Професор универзитета у пензији