Мирис штирка

Моја бака је рођена у деветнаестом веку. Била је тринаестогодишња девојчица када је са балкона своје куће, која се налазила преко пута Старог двора, посматрала убиство краља Александра и краљице Драге. Уживо, како се данас каже. Тако је почињао нови век у овим крајевима: војници су кроз прозор бацили тела краља и краљице, увијене у брокатне чаршаве.

Цео живот моје баке представљао је, у ствари, напор да се одлепи од деветнаестог и некако уклопи у тај двадесети век. Не могу да кажем да није покушавала. Штавише, била је прва жена у Београду која је стала на скије. Због тога је постала и прва жена која је у овоме граду обукла панталоне. Док је у њима ходала на путу ка удаљеном скијалишту Авала, шокирана маса је викала: ,,Уаааа!”.

Али није вредело. Цела њена душа, све навике, обичаји, схватања, све што ју је чинило припадало је деветнаестом веку. Тако сам се још као дете сусрео са тим добом. Њене приче о поштењу, части и задатој речи као да су долазиле из неких врло удаљених и давно заборављених времена која са тренутком у коме смо се налазили нису имала много везе. Свако поподне би се лепо обукла, нашминкала и села за трпезаријски сто да дочека госте. Њој углавном нико није долазио у посете, у наш стан су свраћале колеге мојих родитеља, суседи и моји другари. Свеједно, она је увек била дотерана и спремна. Да свет не би помислио ко зна шта. Према свима се односила са поштовањем, пажљиво их слушала и ословљавала их са ,,ви”.

А онда се појавила телевизија и сви ми, а нарочито ја, по цело вече бисмо опчињено буљили у ту кутију. Био сам фасциниран серијама Радивоја–Лоле Ђукића и италијанском емисијом ,,Студио уно” са балетаном Дон Луријем који се појављивао у пратњи оскудно одевених близнакиња, сестара Кеслер.

Бака је презирала телевизију. Увек би гласно негодовала када би се неко на екрану пољубио. Ми смо јој се смејали, наравно. Некако у то време баш се одигравала и сексуална револуција. Дошло је до великог ослобађања, наговештаваног и очекиваног од почетка двадесетог столећа, а она се још увек згражала над тим што се неко у неком глупом филму љубака.

Последњи период живота, у дубокој старости и неспособна да ради било шта у кући, проводила је хеклајући шустикле. Када би после вишемесечног напорног рада неку од њих завршила, није знала коме да је поклони. Њени најближи имали су праве колекције ручних радова којима су покривали све равне површине у својим малим, пренатрпаним становима. Највећи комад, право ремек-дело у које је инвестирано пола године мукотрпног хеклања, поклонила је мени. Иако нисам знао шта бих са њим, сачувао сам га. Ни дан-данас се не усуђујем да га извадим са дна комоде која се налази у спаваћој соби. Лежи тамо и још увек мирише на штирак.

Ја сам цео свој живот провео у једном другом свету, у ономе који називамо двадесети век, а закачио сам мало и од следећег. Али сам, захваљујући тој дивној жени, осетио и онај одавно ишчезли, деветнаести. Често замишљам хаустор у Балканској улици у коме ју је њен вереник, касније познати сликар, покушао да пољуби (,,као служавку”), због чега је та веза заувек пропала. Замишљам и мога деду који је, радећи као инструктор у школи плеса и окретних игара, искористио свој бонвивански шарм и у души моје баке заменио претерано предузимљивог сликара. Где је нестао тај свет? Зар више ништа од свега тога не постоји? Мора ли на крају све да личи на саркофаг из кога је украдена мумија?

На почетку још једног новог доба, свет видим као пејзаж који се из основе пакленом брзином мења. Из њега је избачено све што припада једном солидном и до зла бога спором начину живљења, одбачене су вредности које данас ничему не би служиле, очишћен је од врлина које више никоме не требају. Постало је сасвим прихватљиво да се немилосрдно гази по прошлости, успоменама, траговима, све у циљу бржег и ефикаснијег постизања циља. Који је – шта?

Е, ту би можда вредело застати. Постоје две дефиниције „циља”, једна је Макијавелијева, друга марксистичка. Према првој, циљ оправдава средства којима смо дошли до њега. А по другој, циљ је састављен од средстава које смо употребили да бисмо до њега стигли. Па, изволите, изаберите.