Miris štirka

Moja baka je rođena u devetnaestom veku. Bila je trinaestogodišnja devojčica kada je sa balkona svoje kuće, koja se nalazila preko puta Starog dvora, posmatrala ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage. Uživo, kako se danas kaže. Tako je počinjao novi vek u ovim krajevima: vojnici su kroz prozor bacili tela kralja i kraljice, uvijene u brokatne čaršave.

Ceo život moje bake predstavljao je, u stvari, napor da se odlepi od devetnaestog i nekako uklopi u taj dvadeseti vek. Ne mogu da kažem da nije pokušavala. Štaviše, bila je prva žena u Beogradu koja je stala na skije. Zbog toga je postala i prva žena koja je u ovome gradu obukla pantalone. Dok je u njima hodala na putu ka udaljenom skijalištu Avala, šokirana masa je vikala: ,,Uaaaa!”.

Ali nije vredelo. Cela njena duša, sve navike, običaji, shvatanja, sve što ju je činilo pripadalo je devetnaestom veku. Tako sam se još kao dete susreo sa tim dobom. Njene priče o poštenju, časti i zadatoj reči kao da su dolazile iz nekih vrlo udaljenih i davno zaboravljenih vremena koja sa trenutkom u kome smo se nalazili nisu imala mnogo veze. Svako popodne bi se lepo obukla, našminkala i sela za trpezarijski sto da dočeka goste. Njoj uglavnom niko nije dolazio u posete, u naš stan su svraćale kolege mojih roditelja, susedi i moji drugari. Svejedno, ona je uvek bila doterana i spremna. Da svet ne bi pomislio ko zna šta. Prema svima se odnosila sa poštovanjem, pažljivo ih slušala i oslovljavala ih sa ,,vi”.

A onda se pojavila televizija i svi mi, a naročito ja, po celo veče bismo opčinjeno buljili u tu kutiju. Bio sam fasciniran serijama Radivoja–Lole Đukića i italijanskom emisijom ,,Studio uno” sa baletanom Don Lurijem koji se pojavljivao u pratnji oskudno odevenih bliznakinja, sestara Kesler.

Baka je prezirala televiziju. Uvek bi glasno negodovala kada bi se neko na ekranu poljubio. Mi smo joj se smejali, naravno. Nekako u to vreme baš se odigravala i seksualna revolucija. Došlo je do velikog oslobađanja, nagoveštavanog i očekivanog od početka dvadesetog stoleća, a ona se još uvek zgražala nad tim što se neko u nekom glupom filmu ljubaka.

Poslednji period života, u dubokoj starosti i nesposobna da radi bilo šta u kući, provodila je heklajući šustikle. Kada bi posle višemesečnog napornog rada neku od njih završila, nije znala kome da je pokloni. Njeni najbliži imali su prave kolekcije ručnih radova kojima su pokrivali sve ravne površine u svojim malim, prenatrpanim stanovima. Najveći komad, pravo remek-delo u koje je investirano pola godine mukotrpnog heklanja, poklonila je meni. Iako nisam znao šta bih sa njim, sačuvao sam ga. Ni dan-danas se ne usuđujem da ga izvadim sa dna komode koja se nalazi u spavaćoj sobi. Leži tamo i još uvek miriše na štirak.

Ja sam ceo svoj život proveo u jednom drugom svetu, u onome koji nazivamo dvadeseti vek, a zakačio sam malo i od sledećeg. Ali sam, zahvaljujući toj divnoj ženi, osetio i onaj odavno iščezli, devetnaesti. Često zamišljam haustor u Balkanskoj ulici u kome ju je njen verenik, kasnije poznati slikar, pokušao da poljubi (,,kao služavku”), zbog čega je ta veza zauvek propala. Zamišljam i moga dedu koji je, radeći kao instruktor u školi plesa i okretnih igara, iskoristio svoj bonvivanski šarm i u duši moje bake zamenio preterano preduzimljivog slikara. Gde je nestao taj svet? Zar više ništa od svega toga ne postoji? Mora li na kraju sve da liči na sarkofag iz koga je ukradena mumija?

Na početku još jednog novog doba, svet vidim kao pejzaž koji se iz osnove paklenom brzinom menja. Iz njega je izbačeno sve što pripada jednom solidnom i do zla boga sporom načinu življenja, odbačene su vrednosti koje danas ničemu ne bi služile, očišćen je od vrlina koje više nikome ne trebaju. Postalo je sasvim prihvatljivo da se nemilosrdno gazi po prošlosti, uspomenama, tragovima, sve u cilju bržeg i efikasnijeg postizanja cilja. Koji je – šta?

E, tu bi možda vredelo zastati. Postoje dve definicije „cilja”, jedna je Makijavelijeva, druga marksistička. Prema prvoj, cilj opravdava sredstva kojima smo došli do njega. A po drugoj, cilj je sastavljen od sredstava koje smo upotrebili da bismo do njega stigli. Pa, izvolite, izaberite.