Оде малим животним чудима

Сан Себастијан– И док вест да „сателит Насе пада, а не зна се где” обилази свет, у дворани Курсал салве смеха, доброг расположења и позитивних емоција током пројекције филма „Скајлаб”, који је као сценариста и редитељ потписала француска и интернационална глумица Жули Делпи, чији је покретачки мотив управо вест о паду сателита-небеске лабораторије почетком седамдесетихгодина прошлог века када се, већим делом, и догађа радња овог изврсног „филгод” филмског дела.

Филм Делпијеве један је од три филма из такмичарског програма који за главне јунаке имају децу из чије су визуре испричане лепе и занимљиве приче, које истичу важност и враћају веру у породицу и породичне вредности. Друга два су јапански „Ја желим” и кинески филм „11 цветова”.

Сопствена сећања на детињство пуно среће и једно породично летње окупљање у Бретањи како би се заједнички прославио бакин рођендан, шармантно оголили сви чланови велике породице и то у тренуцима када прети смак света због пада сателита, Делпијева у уводним и завршним сценама „Скајлаба” супротставља садашњици. Једанаестогодишња девојчица, главна јунакиња филма, сада је одрасла жена са мужем и двоје мале деце, којој данас нико не жели да уступи место у возу како би њена мала породица седела заједно. Сваки од замољених путника има своје сулудо себичне разлоге и ником од њих није важна њена жеља да шест сати путовања проведе заједно седећи, играјући се и разговарајући са својим најмилијим. У филму Делпијеве нема толико носталгије за прошлим временима, колико фино одабраног степена ироније и самоироније, наклоности и љубави према породици.

И филм „Ја желим” престижног јапанског аутора Хироказуа Корееде, на љубак, шармантан и хуман начин подсећа на важност породичне љубави и заједништва,кроз причу о два малена брата (играју Коки и Оширо Маеда, браћа и у стварном животу) који после растанка родитеља живе одвојено у два различита града. И један и други градећи своје снове надају се да ће постићи чудо и поново живети сви заједно. Кореедин филм са лакоћом налази пут до гледалаца, подсећајући их да мала животна чуда не постоје само на филму већ и у стварности. Само их треба пронаћи и умети радовати им се.

Сећање на детињство инспирисало је и аутобиографски филм кинеског редитеља Ванга Шјаошуаја („Дани”, „Тако близу рају”, „Пекиншки бицикл”, „Шангајски сан”, „У љубав верујемо”). У филму „11 цветова” (игра речи и значи ја имам једанаест година), Шјаошуаји призива сећања на одрастање у време Културне револуције у Кини и такозваног покрета Трећи фронт,када су велике фабрике премештане из великих градова у села провинција што је подразумевало и премештање читавих породица из града у село. Из визуре једанаестогодишњака и живот на селу уме да буде узбудљив и занимљив, а проблеми одраслих неразумљиви и досадни, а да живот може да буде и узбудљива авантура доказао му је случајни сусрет са одбеглим убицом којег, заједно са још два другара, чува од полицијске потраге... Шјаошуаји фино гради атмосферу филма, а кроз наивну дечију игру пружа увид у политичку климу епохе.

И док у источњачким филмовима доминира вера у живот, у оним западњачким, виђеним у такмичарском програму фестивала (изузев филма Жули Делпи), влада тешка депресија. И у шведском филму „Срећан крај” Бјерна Рунгеа, у америчким филмовима „Дубоко плаво море” Теренса Дејвиса и „Рампарт” Овена Мовермана (са Вудијем Харлесоном у улози насилничког полицајца), па и у португалском филму „Крв моје крви” Жоао Канихоа. Ови филмови указују на суноврат суштинских животних вредности, али њихови аутори само констатују појаву, дистанцирани су од теме, не нуде гледаоцу какву паметну поруку нити могући излаз.

---------------------------------------------------------------------------

Жули Делпи: Моји родитељи ултралиберали

Дочекана овацијама после пројекције филма „Скајлаб”, француска глумица и редитељка Жули Делпи (на фотографији са члановима екипе филма), публици је испричала и следеће: „Све што сте видели у филму делови су мојих сећања на мој велики и шарени породични албум.

Баш као и јунакињу мог филма и мене су родитељи, који су били шездесетосмаши, ултралиберали, готово анархисти, васпитавали да будем слободна и своја, попут дивље животиње. Давали су ми много слободе и ништа нису крили од мене, ни лепе ни ружне ствари. Зато сам ја данас оваква какву ме видите. И зато мој филм одише срећом!”.