Ode malim životnim čudima

San Sebastijan– I dok vest da „satelit Nase pada, a ne zna se gde” obilazi svet, u dvorani Kursal salve smeha, dobrog raspoloženja i pozitivnih emocija tokom projekcije filma „Skajlab”, koji je kao scenarista i reditelj potpisala francuska i internacionalna glumica Žuli Delpi, čiji je pokretački motiv upravo vest o padu satelita-nebeske laboratorije početkom sedamdesetihgodina prošlog veka kada se, većim delom, i događa radnja ovog izvrsnog „filgod” filmskog dela.

Film Delpijeve jedan je od tri filma iz takmičarskog programa koji za glavne junake imaju decu iz čije su vizure ispričane lepe i zanimljive priče, koje ističu važnost i vraćaju veru u porodicu i porodične vrednosti. Druga dva su japanski „Ja želim” i kineski film „11 cvetova”.

Sopstvena sećanja na detinjstvo puno sreće i jedno porodično letnje okupljanje u Bretanji kako bi se zajednički proslavio bakin rođendan, šarmantno ogolili svi članovi velike porodice i to u trenucima kada preti smak sveta zbog pada satelita, Delpijeva u uvodnim i završnim scenama „Skajlaba” suprotstavlja sadašnjici. Jedanaestogodišnja devojčica, glavna junakinja filma, sada je odrasla žena sa mužem i dvoje male dece, kojoj danas niko ne želi da ustupi mesto u vozu kako bi njena mala porodica sedela zajedno. Svaki od zamoljenih putnika ima svoje suludo sebične razloge i nikom od njih nije važna njena želja da šest sati putovanja provede zajedno sedeći, igrajući se i razgovarajući sa svojim najmilijim. U filmu Delpijeve nema toliko nostalgije za prošlim vremenima, koliko fino odabranog stepena ironije i samoironije, naklonosti i ljubavi prema porodici.

I film „Ja želim” prestižnog japanskog autora Hirokazua Koreede, na ljubak, šarmantan i human način podseća na važnost porodične ljubavi i zajedništva,kroz priču o dva malena brata (igraju Koki i Oširo Maeda, braća i u stvarnom životu) koji posle rastanka roditelja žive odvojeno u dva različita grada. I jedan i drugi gradeći svoje snove nadaju se da će postići čudo i ponovo živeti svi zajedno. Koreedin film sa lakoćom nalazi put do gledalaca, podsećajući ih da mala životna čuda ne postoje samo na filmu već i u stvarnosti. Samo ih treba pronaći i umeti radovati im se.

Sećanje na detinjstvo inspirisalo je i autobiografski film kineskog reditelja Vanga Šjaošuaja („Dani”, „Tako blizu raju”, „Pekinški bicikl”, „Šangajski san”, „U ljubav verujemo”). U filmu „11 cvetova” (igra reči i znači ja imam jedanaest godina), Šjaošuaji priziva sećanja na odrastanje u vreme Kulturne revolucije u Kini i takozvanog pokreta Treći front,kada su velike fabrike premeštane iz velikih gradova u sela provincija što je podrazumevalo i premeštanje čitavih porodica iz grada u selo. Iz vizure jedanaestogodišnjaka i život na selu ume da bude uzbudljiv i zanimljiv, a problemi odraslih nerazumljivi i dosadni, a da život može da bude i uzbudljiva avantura dokazao mu je slučajni susret sa odbeglim ubicom kojeg, zajedno sa još dva drugara, čuva od policijske potrage... Šjaošuaji fino gradi atmosferu filma, a kroz naivnu dečiju igru pruža uvid u političku klimu epohe.

I dok u istočnjačkim filmovima dominira vera u život, u onim zapadnjačkim, viđenim u takmičarskom programu festivala (izuzev filma Žuli Delpi), vlada teška depresija. I u švedskom filmu „Srećan kraj” Bjerna Rungea, u američkim filmovima „Duboko plavo more” Terensa Dejvisa i „Rampart” Ovena Movermana (sa Vudijem Harlesonom u ulozi nasilničkog policajca), pa i u portugalskom filmu „Krv moje krvi” Žoao Kanihoa. Ovi filmovi ukazuju na sunovrat suštinskih životnih vrednosti, ali njihovi autori samo konstatuju pojavu, distancirani su od teme, ne nude gledaocu kakvu pametnu poruku niti mogući izlaz.

---------------------------------------------------------------------------

Žuli Delpi: Moji roditelji ultraliberali

Dočekana ovacijama posle projekcije filma „Skajlab”, francuska glumica i rediteljka Žuli Delpi (na fotografiji sa članovima ekipe filma), publici je ispričala i sledeće: „Sve što ste videli u filmu delovi su mojih sećanja na moj veliki i šareni porodični album.

Baš kao i junakinju mog filma i mene su roditelji, koji su bili šezdesetosmaši, ultraliberali, gotovo anarhisti, vaspitavali da budem slobodna i svoja, poput divlje životinje. Davali su mi mnogo slobode i ništa nisu krili od mene, ni lepe ni ružne stvari. Zato sam ja danas ovakva kakvu me vidite. I zato moj film odiše srećom!”.