Биће скоро пропаст света…

…Нек пропадне није штета!
Ромска песма

Људе одвајкада копка жеља да сазнају када ће се и на који начин догодити смак света. Не само Нострадамусово него и пророчанства мање популарних видовњака (укључујући наше Креманско пророчанство) у стању су да изазову масовну хистерију сличну оној коју потхрањују библијски метафорички наговештаји Страшног суда. На почетку овог века, два датума су означена као „последњи дан” планете Земље: један (21. мај 2011) ишчепркан из Библије, показао се као нетачан, а други којим се окончава календар древних Маја (21. децембар 2012) тек ће се утврдити колико је аутентичан. Трећа претња опстанку Земље заснована је на открићу астронома да позамашан метеор јури према нашој планети; уколико метеорит остане на садашњој путањи потврдиће се да су астрономи најпрецизнији прогностичари смака света.

Неколико месеца пре судњег дана, „загарантованог непогрешивом Библијом”, широм Америке су се појавили огромни панои са упутством да људи треба да „преброде смак света са молитвом упућеном свемогућем Творцу”. Лансирање долазеће катаклизме припомогли су проповедници на више од две стотине верских радио-станица и десетак телевизијских програма које слуша и гледа више од сто милиона Американаца. Када се „Библијом загарантовано” пророчанство изјаловило, религиозни занесењаци су молили бога за опроштај због неуспелог тумачења библијског текста, а један теолог је тај промашај оправдао „комплексношћу Светог писма које захтева надљудски напор и дубоко провиђење неопходно за спознају будућности Богом сазданог света”, што потврђује да ће се прорицања такве врсте наставити, а видовњаци проналазити свакојаке разлоге због којих су оманули. Једно од последњих библијских предвиђања, засновано на симболици истоветних датумских бројева (проблематичних због различитог датирања црквених календара) је 2-22-2222 (22. фебруар, 2222). Уколико се и тај датум покаже као нетачан, следећи би могао да буде 3-3-3333 (3. март, 3333) као јединствена нумеричка симболика Светог тројства! И тако, све док се смак света не догоди било којег дана у будућности, а можда и поклопи са неким од проречених датума (попут лутријске коинциденције).

За мене је прихватљивија претпоставка да ће смак света проузроковати сами људи самоуништавањем и уништавањем природе, након формирања свемирских колонија на којима ће се – по свој прилици – наставити људска деструкција. У овом тренутку развитка човековог ума боље је запитати шта је узрок људске потребе да сазна „тачан датум” смака света? Није ли то страх од окончања човекове физичке егзистенције, односно жеља да се живот настави после физичке смрти? Ако је тако, то значи да људска опсесија апокалипсом проистиче из човекове егоистичности и бриге за сопствену кожу, а не из љубави према Свевишњем, о чему сведочи натпис на једном бостонском уличном паноу: „Смак света је на помолу! Остало је врло мало времена да се помолите Творцу за улазак у рај. Покајте се док не буде касно!” Фијаско овогодишњег предвиђања свеопште катаклизме коју „гарантује Библија” очигледна је потврда апсурдности веровања да је Свето писмо „божији диктат” у чију аутентичност не треба – нити се сме – сумњати.

Савремени филм-видео изобилно користи неизвесност будућности Земље и њених житеља. Овогодишњи кански победник, филм Дрво живота редитеља Теренса Малика почиње секвенцом о апокалиптичном крају Земље, као и најновији филозофско-научно-фантастични филм Меланхолија Ларса фон Трира у коме Земљу уништава „непријатељско” небеско тело. У једном телевизијском спектаклу (Нови почетак) живот се наставља после „непотпуне катаклизме” на много хуманији начин, што ће рећи да је само свеопшта катастрофа у стању да људе научи памети! До тада, има да се кувамо у сопственом еготистичком сосу, настављајући да фантазирамо о томе када и како ће се одиграти смак света. Кажем одиграти због тога што је од најстаријих времена тај фиктивни призор дочараван (литерарно, ликовно, музички и посредством покретне слике) као најфантастичнији спектакл. Нажалост, у „спектакуларној катаклизми” уживаће само мали број оних чије молитве буде услишио Спаситељ.

Учестала предвиђања смака света у Америци постала су уносно занимање којим се баве такозвани футуролози (од футурологија) међу којима је тренутно најпопуларнији професор Реј Курцвел који сматра да развитак наше цивилизације зависи од технолошког усавршавања које све убедљивије обесмишљава теолошко учење о постанку и будућности људског рода. „Сасвим је оправдано размишљати о томе како смо доспели на ову планету, при чему треба имати на уму да је већ увелико превазиђено библијско објашњење постанка и уништења људске врсте… Такође је извесно да људи неће вечно остати на овој планети, будући да се човекова свест непрекидно унапређује”, пише Курцвел. Ако је у праву, онда човеков продор у васиону не представља „спону са Свевишњим” (као што проповедају теолози) него феноменално откриће људског ума чији развој религија упорно суспреже, пропагирајући псеудонаучни концепт о такозваном интелигентном дизајнеру као супербићу које је створило људски род и сместило га у ингениозан амбијент – планету Земљу. Пошто у Библији нема наговештаја да ће након Страшног суда Бог „издизајнирати” нови свет, ромска песма запомаже, „Ако опет буде света/ Нек’ га мине судба клета!” Свевишњи би се потврдио као великодушан када би услишио ромски вапај. Макар и делимично.