Biće skoro propast sveta…

…Nek propadne nije šteta!
Romska pesma

Ljude odvajkada kopka želja da saznaju kada će se i na koji način dogoditi smak sveta. Ne samo Nostradamusovo nego i proročanstva manje popularnih vidovnjaka (uključujući naše Kremansko proročanstvo) u stanju su da izazovu masovnu histeriju sličnu onoj koju pothranjuju biblijski metaforički nagoveštaji Strašnog suda. Na početku ovog veka, dva datuma su označena kao „poslednji dan” planete Zemlje: jedan (21. maj 2011) iščeprkan iz Biblije, pokazao se kao netačan, a drugi kojim se okončava kalendar drevnih Maja (21. decembar 2012) tek će se utvrditi koliko je autentičan. Treća pretnja opstanku Zemlje zasnovana je na otkriću astronoma da pozamašan meteor juri prema našoj planeti; ukoliko meteorit ostane na sadašnjoj putanji potvrdiće se da su astronomi najprecizniji prognostičari smaka sveta.

Nekoliko meseca pre sudnjeg dana, „zagarantovanog nepogrešivom Biblijom”, širom Amerike su se pojavili ogromni panoi sa uputstvom da ljudi treba da „prebrode smak sveta sa molitvom upućenom svemogućem Tvorcu”. Lansiranje dolazeće kataklizme pripomogli su propovednici na više od dve stotine verskih radio-stanica i desetak televizijskih programa koje sluša i gleda više od sto miliona Amerikanaca. Kada se „Biblijom zagarantovano” proročanstvo izjalovilo, religiozni zanesenjaci su molili boga za oproštaj zbog neuspelog tumačenja biblijskog teksta, a jedan teolog je taj promašaj opravdao „kompleksnošću Svetog pisma koje zahteva nadljudski napor i duboko proviđenje neophodno za spoznaju budućnosti Bogom sazdanog sveta”, što potvrđuje da će se proricanja takve vrste nastaviti, a vidovnjaci pronalaziti svakojake razloge zbog kojih su omanuli. Jedno od poslednjih biblijskih predviđanja, zasnovano na simbolici istovetnih datumskih brojeva (problematičnih zbog različitog datiranja crkvenih kalendara) je 2-22-2222 (22. februar, 2222). Ukoliko se i taj datum pokaže kao netačan, sledeći bi mogao da bude 3-3-3333 (3. mart, 3333) kao jedinstvena numerička simbolika Svetog trojstva! I tako, sve dok se smak sveta ne dogodi bilo kojeg dana u budućnosti, a možda i poklopi sa nekim od prorečenih datuma (poput lutrijske koincidencije).

Za mene je prihvatljivija pretpostavka da će smak sveta prouzrokovati sami ljudi samouništavanjem i uništavanjem prirode, nakon formiranja svemirskih kolonija na kojima će se – po svoj prilici – nastaviti ljudska destrukcija. U ovom trenutku razvitka čovekovog uma bolje je zapitati šta je uzrok ljudske potrebe da sazna „tačan datum” smaka sveta? Nije li to strah od okončanja čovekove fizičke egzistencije, odnosno želja da se život nastavi posle fizičke smrti? Ako je tako, to znači da ljudska opsesija apokalipsom proističe iz čovekove egoističnosti i brige za sopstvenu kožu, a ne iz ljubavi prema Svevišnjem, o čemu svedoči natpis na jednom bostonskom uličnom panou: „Smak sveta je na pomolu! Ostalo je vrlo malo vremena da se pomolite Tvorcu za ulazak u raj. Pokajte se dok ne bude kasno!” Fijasko ovogodišnjeg predviđanja sveopšte kataklizme koju „garantuje Biblija” očigledna je potvrda apsurdnosti verovanja da je Sveto pismo „božiji diktat” u čiju autentičnost ne treba – niti se sme – sumnjati.

Savremeni film-video izobilno koristi neizvesnost budućnosti Zemlje i njenih žitelja. Ovogodišnji kanski pobednik, film Drvo života reditelja Terensa Malika počinje sekvencom o apokaliptičnom kraju Zemlje, kao i najnoviji filozofsko-naučno-fantastični film Melanholija Larsa fon Trira u kome Zemlju uništava „neprijateljsko” nebesko telo. U jednom televizijskom spektaklu (Novi početak) život se nastavlja posle „nepotpune kataklizme” na mnogo humaniji način, što će reći da je samo sveopšta katastrofa u stanju da ljude nauči pameti! Do tada, ima da se kuvamo u sopstvenom egotističkom sosu, nastavljajući da fantaziramo o tome kada i kako će se odigrati smak sveta. Kažem odigrati zbog toga što je od najstarijih vremena taj fiktivni prizor dočaravan (literarno, likovno, muzički i posredstvom pokretne slike) kao najfantastičniji spektakl. Nažalost, u „spektakularnoj kataklizmi” uživaće samo mali broj onih čije molitve bude uslišio Spasitelj.

Učestala predviđanja smaka sveta u Americi postala su unosno zanimanje kojim se bave takozvani futurolozi (od futurologija) među kojima je trenutno najpopularniji profesor Rej Kurcvel koji smatra da razvitak naše civilizacije zavisi od tehnološkog usavršavanja koje sve ubedljivije obesmišljava teološko učenje o postanku i budućnosti ljudskog roda. „Sasvim je opravdano razmišljati o tome kako smo dospeli na ovu planetu, pri čemu treba imati na umu da je već uveliko prevaziđeno biblijsko objašnjenje postanka i uništenja ljudske vrste… Takođe je izvesno da ljudi neće večno ostati na ovoj planeti, budući da se čovekova svest neprekidno unapređuje”, piše Kurcvel. Ako je u pravu, onda čovekov prodor u vasionu ne predstavlja „sponu sa Svevišnjim” (kao što propovedaju teolozi) nego fenomenalno otkriće ljudskog uma čiji razvoj religija uporno suspreže, propagirajući pseudonaučni koncept o takozvanom inteligentnom dizajneru kao superbiću koje je stvorilo ljudski rod i smestilo ga u ingeniozan ambijent – planetu Zemlju. Pošto u Bibliji nema nagoveštaja da će nakon Strašnog suda Bog „izdizajnirati” novi svet, romska pesma zapomaže, „Ako opet bude sveta/ Nek’ ga mine sudba kleta!” Svevišnji bi se potvrdio kao velikodušan kada bi uslišio romski vapaj. Makar i delimično.