Магични призори

Четврти Београдски фестивал игре отворила је у "Сава центру" једна од најбољих светских играчких компанија – Холандски плесни театар, приказавши три изузетна остварења својих кореографа – чувеног Јиржија Килијана и младог британско-шпанског пара, Пола Лајтфута и Сол Леоне.
Први балет ове вечери био је "Крила од воска" ("Wings of Wax"), Килијаново остварење из 1997. године, на музику Баха, Гласа, Кејџа..., инспирисано легендом о Икару. На сцени је велико дрво окачено наопачке што на занимљив начин указује да се радња дешава у облацима. На сцени осам играча у црном брзо, технички бриљантно изводе низове занимљивих кореографских пасажа.

Најчешће су у снопу светла који са стране пада на сцену (сунце које им топи крила), а онда се повлаче у полумрак. Повремени трзаји стопала или шака уклопљени су са сливеним брзим пируетама и подршкама у којима се добија апсолутни осећај левитације. Килијан на мајсторски, само њему својствен начин, креира дуете, онда оставља четири девојке да лагано корачају у месту у слоумошну док младићи играју фуриозно, проклизавајући по сцени и демонстрирајући лаке, високе скокове. Сами крај, иако естетски изузетно леп, не доводи се у везу са Икаровим падом (један пар плеше лагано у полумраку). Очигледно је овај мит био Килијану тек магловита полазна идеја за његове маштовите, суптилне и најчешће сасвим апстрактне кореографске бравуре.

Други балет "Говори у своје име" ("Speak for yourself") Лајтфута и Леоне изузетно је импресиван плесни комад. На самом почетку младић излази на сцену са скривеном направом на леђима из које избија дим, па тако плешући он и дим заједно креирају занимљиве форме. Придружују му се и други играчи, играју нервозно, брзо, ломећи тела на свим деловима на којима се она могу савити, искривити, згрчити... А онда на сцени почиње да сипи киша која доноси мир, и ствара меланхоличну, опијајућу атмосферу. Сиви трикои играча, њихова беспрекорно израђена мишићава тела која могу да изведу апсолутно све што имагинативни Лајтфутов ум може да замисли, дим и киша, комбинација Баха и Стива Ричија... креирају заиста несвакидашњи сценски доживљај. Сцена се полако натапа водом па свако проклизавање, сваки замах руке или ноге по поду добијају додатни ефекат распршене воде. Иако без ових сценских ефеката свакако сам комад не би имао толику јачину, Лајтфутов стил је занимљив и оригиналан, а играчи, укључујући и нашег Зорана Марковића, виртуозни.

И на крају – "Катран и перје" ("Tar and Feathers"), најновије, прошлогодишње Килијаново остварење – балет инспирисан Бекетовим текстом "Шта је реч". Али и овде је то само полазиште са кога Килијан гради своју магичну сценску конструкцију, измаштава само њему знане заплете који личе на сновиђење. На сцени је црни клавир на изузетно високим, танким ногама, на коме свира пијанисткиња Томоко Мукајама. Атмосфера је зачудна, пола пода је црно пола бело, играчи у црном изводе час геометријски прецизне и одсечне, а час потпуно спонтане, опуштене покрете. Неки су сасвим мирни, неки у јаком унутрашњем расцепу. За Килијана је карактеристична изузетна прецизност, позицирање тела тако као да од те позиције зависи опстанак универзума, као и истанчан осећај за детаље, па тако и овде он гради дело чисте, савршене форме. Сваки покрет носи одређено значење, свака деоница је богата симболима. Катран и перје је помало надреално, помало апсурдно, у сваком случају потпуно очаравајуће дело, у коме као и у претходна два балета са репертоара Холандског плесног театра има пуно призора чисте, узвишене лепоте.