„Проклета авлија” спаја три државе

Ужице – Премијера представе „Проклета авлија”, посвећене обележавању пола века од доделе Нобелове награде књижевнику Иву Андрићу, у копродукцији три театра из три државе – Казалишта Вировитица, Народног позоришта Ужице и Театра кабаре из Тузле –након успелог представљања у Вировитици (тамошње позориште је  носилац пројекта) очекује се вечерас и сутра у Ужицу, па у Тузли, 2. и 3. октобра.

Режија, драматизација и сценографија ове хрватско-српско-босанске представе поверена је Небојши Брадићу. Његов помоћник је ужички редитељ Немања Ранковић. Костиме је осмислила Снежана Ковачевић из Ужица, на сценографији асистира њена суграђанка Маријана Зорзић Петровић. Композитор је Београђанин Зоран Ерић, за лектуру и сценски говор задужен је Владо Керошевић из Тузле, а дизајн светла и техничко особље обезбеђују Казалиште Вировитица и ужичко позориште.

У комаду играју Владо Керошевић (БиХ), Душан Радојчић (Србија), Петар Бенчина (Србија), Игор Голуб (Хрватска), Антун Врбенски (Хрватска), Мијо Павелко (Хрватска), Младен Ковач (Хрватска), Драшко Зидар (Хрватска), Ирфан Касумовић (БиХ), Дражен Павловић (БиХ) и Елмир Кривалић (БиХ). Реч је о првој копродукцији три регионална позоришта код нас, раду на значајном делу великог писца које промовише толеранцију и суживот, као и подухвату који треба да отвори нове видове културне сарадње на овим просторима.

Редитељ Небојша Брадић истиче да је избор овог Андрићевог дела и приступ његовој сценској транспозицији дошао као резултат дугогодишњег приближавања и одустајања због неизвесности, неспремности и немогућности да се пронађе кључ за сценско читање једне од најзначајнијих новела наше књижевности. Први пут он је покушао да „Проклету авлију” уради у Тузли 1991. године, али није одмакао даље од неколико идеја за драматизацију – крваво „ратно позорје” и близина ратних добоша онемогућили су тај позоришни пројекат. Онда је 1995. године на Радио Београду поставио радио адаптацију тог дела, да би припрему и реализацију „Проклете авлије” у Крушевачком позоришту отпочео после бомбардовања 1999. године.

– Бављење Андрићем у том периоду за мене је било лековито и подстицајно, али и болно. У периоду између првих покушаја, почетком деведесетих, и реализације, уметничка грађа је одлежала и у тренутку драматуршке синтезе Андрићеву реч сам осећао као своју. Тако је позориште било огледало које ми је омогућило да поново сагледам себе и свет који ме окружује. И када сам, после позива који је стигао из Вировитице, Тузле и Ужица, да радимо „Проклету авлију” у Андрићевој години, запитао „Зашто данас ’Проклета авлија’”, сетио сам се кратког Андрићевог записа из „Знакова поред пута”: „Између осветничких мисли и повремених побуна пролази им горак и пуст век. За све друго они су неосетљиви и недоступни. Понекад се човек пита да није дух већине балканских народа заувек отрован и да, можда, никада више неће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиље или да га чини...” Погледајмо због тога „Проклету авлију”, она није за једнократну употребу – написао је редитељ Брадић.

-----------------------------------------------------------

Из хрватске штампе

 „Уместо затварања Иве Андрића у усконационалне авлије, три позоришне куће из Хрватске, Србије и БиХ одлучиле су одиграти прворазредну контру”, пише „Глобус”, док „Национал” напомиње: „Три регионална позоришта одупрла су се идеолошким обрачунима и пребројавању крвних зрнаца славног писца и направила заједничку представу.”

Бранко Пејовић