„Prokleta avlija” spaja tri države

Užice – Premijera predstave „Prokleta avlija”, posvećene obeležavanju pola veka od dodele Nobelove nagrade književniku Ivu Andriću, u koprodukciji tri teatra iz tri države – Kazališta Virovitica, Narodnog pozorišta Užice i Teatra kabare iz Tuzle –nakon uspelog predstavljanja u Virovitici (tamošnje pozorište je  nosilac projekta) očekuje se večeras i sutra u Užicu, pa u Tuzli, 2. i 3. oktobra.

Režija, dramatizacija i scenografija ove hrvatsko-srpsko-bosanske predstave poverena je Nebojši Bradiću. Njegov pomoćnik je užički reditelj Nemanja Ranković. Kostime je osmislila Snežana Kovačević iz Užica, na scenografiji asistira njena sugrađanka Marijana Zorzić Petrović. Kompozitor je Beograđanin Zoran Erić, za lekturu i scenski govor zadužen je Vlado Kerošević iz Tuzle, a dizajn svetla i tehničko osoblje obezbeđuju Kazalište Virovitica i užičko pozorište.

U komadu igraju Vlado Kerošević (BiH), Dušan Radojčić (Srbija), Petar Benčina (Srbija), Igor Golub (Hrvatska), Antun Vrbenski (Hrvatska), Mijo Pavelko (Hrvatska), Mladen Kovač (Hrvatska), Draško Zidar (Hrvatska), Irfan Kasumović (BiH), Dražen Pavlović (BiH) i Elmir Krivalić (BiH). Reč je o prvoj koprodukciji tri regionalna pozorišta kod nas, radu na značajnom delu velikog pisca koje promoviše toleranciju i suživot, kao i poduhvatu koji treba da otvori nove vidove kulturne saradnje na ovim prostorima.

Reditelj Nebojša Bradić ističe da je izbor ovog Andrićevog dela i pristup njegovoj scenskoj transpoziciji došao kao rezultat dugogodišnjeg približavanja i odustajanja zbog neizvesnosti, nespremnosti i nemogućnosti da se pronađe ključ za scensko čitanje jedne od najznačajnijih novela naše književnosti. Prvi put on je pokušao da „Prokletu avliju” uradi u Tuzli 1991. godine, ali nije odmakao dalje od nekoliko ideja za dramatizaciju – krvavo „ratno pozorje” i blizina ratnih doboša onemogućili su taj pozorišni projekat. Onda je 1995. godine na Radio Beogradu postavio radio adaptaciju tog dela, da bi pripremu i realizaciju „Proklete avlije” u Kruševačkom pozorištu otpočeo posle bombardovanja 1999. godine.

– Bavljenje Andrićem u tom periodu za mene je bilo lekovito i podsticajno, ali i bolno. U periodu između prvih pokušaja, početkom devedesetih, i realizacije, umetnička građa je odležala i u trenutku dramaturške sinteze Andrićevu reč sam osećao kao svoju. Tako je pozorište bilo ogledalo koje mi je omogućilo da ponovo sagledam sebe i svet koji me okružuje. I kada sam, posle poziva koji je stigao iz Virovitice, Tuzle i Užica, da radimo „Prokletu avliju” u Andrićevoj godini, zapitao „Zašto danas ’Prokleta avlija’”, setio sam se kratkog Andrićevog zapisa iz „Znakova pored puta”: „Između osvetničkih misli i povremenih pobuna prolazi im gorak i pust vek. Za sve drugo oni su neosetljivi i nedostupni. Ponekad se čovek pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikada više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini...” Pogledajmo zbog toga „Prokletu avliju”, ona nije za jednokratnu upotrebu – napisao je reditelj Bradić.

-----------------------------------------------------------

Iz hrvatske štampe

 „Umesto zatvaranja Ive Andrića u uskonacionalne avlije, tri pozorišne kuće iz Hrvatske, Srbije i BiH odlučile su odigrati prvorazrednu kontru”, piše „Globus”, dok „Nacional” napominje: „Tri regionalna pozorišta oduprla su se ideološkim obračunima i prebrojavanju krvnih zrnaca slavnog pisca i napravila zajedničku predstavu.”

Branko Pejović