Мачвани газдују десном, а Сремци левом обалом Саве

Републички фонд за воде успео је да спасе буџетски дефицит па тај минус у каси неће бити већи од онога што смо договорили са Међународним монетарним фондом. Шест милијарди динара, колико је успео да намакне од разних накнада, које спадају у његове приходе, кључари буџета су проценили мање-више довољним, тако да нису осетили потребу да фонду додају који динар. Део обавеза, у износу од две милијарде динара, које би фонд требало да исплати до краја ове године биће пребачен у следећу.

Одлагање обавеза фонда неће пореметити одбрану од поплава, заштиту вода и изградњу постројења за водоснабдевање, тврди Александар Продановић, први човек Дирекције за воде. Послови ће бити обављени на време, а извођачи радова неће чекати на новац дуже од неколико месеци, каже он.

Привидно обиље пара у фонду готово да није веће од мрвице у поређењу с потребама водопривредних предузећа. Тих шест милијарди биле би неопходне само „Србијаводама”. „Водама Војводине” за оптимално функционисање недостаје око 2,2 милијарде динара. Да нема Светске банке, која је у последњих неколико година Србији дала 70 милиона евра кредита за инвестиције у водопривреду, не бисмо могли ништа осим да крпимо насипе и бране, а на изградњу објеката морали бисмо да заборавимо. Водопривредни буџет зависи од сопствених средстава, то јест од слабо наплативих накнада, док држава ни раније, као и ове године, није много досипала, без обзира на то што смо имали неколико гадних плавних сезона. Материјална штета само од поплава прошле јесени мери се стотинама милиона динара.

У таквој беспарици и порозној мрежи одбране, много теже би било без одличне сарадње водопривредних предузећа, нарочито на оним деоницама где се надлежности преплићу, па леву обалу водотока брани једна, а десну друга кућа. Питање је, међутим, колико та расцепканост отежава дугорочно планирање. Никола Марјановић, директор „Србијавода”, оцењује да је погрешна садашња подела јурисдикције која, формирањем његовог предузећа, „Вода Војводине” и „Београдвода”, прати административне линије уместо границе сливова.

– Некада су постојала три водопривредна центра од којих је сваки управљао једним сливом – дунавским, савским и моравским – у целини. Није то функционисало савршено у пракси, али такво начелно решење одговара европским стандардима. Португал и Шпанија имају једну агенцију за реку Тахо, која протиче кроз обе земље. За Мезу, која пролази кроз три државе, такође се стара само једна међународна установа. Рајна тече кроз четири земље, а опет се за њу брине само једна агенција. Код нас су прво три центра спојена у један, а онда су 2002. године, после усвајања „омнибус” закона, одвојене „Воде Војводине”, да би 2008. биле формиране и „Београдводе”. Разлози за то били су политички – сматра Марјановић.

Пример за потенцијално опасну некоординираност планова водопривредних предузећа је двадесет километара дуга деоница Саве, на којој „Србијаводе” газдују једном страном, а „Воде Војводине” другом. Насип са војвођанске стране је пројектован тако да је, каже Марјановић, кудикамо виши него са оне за коју је он одговоран. То се сада исправља, по програму радова који је усвојила Дирекција за воде, надлежна за одбрану од поплава на целој територији Србије.

Оправданост оснивања „Вода Војводине” Атила Салваи, директор тог предузећа, брани тиме што, како наводи, две деценије, све до 2000. године, у водопривреду није било улагања, а одржавање се свело на тридесет одсто минимума. Откако постоје „Воде Војводине”, уложено је више од пет милијарди динара, а ниво одржавања је скочио на 50 одсто.

– Сређено је више од 50 километара насипа и санирано више од 30 слабих места. Набављена је најсавременија опрема. Ипак, знајући каква је била политичка и привредна ситуација деведесетих година банално би било упоређивати постигнућа – објашњава Салваи.

Извесна неусаглашеност између покрајине и републике постоји. Годинама није било јасно ко треба да финансира одржавање и одбрану од поплава и тек је недавно тај проблем делимично решен, каже Салваи. О лошој расподели новца говори и Милош Миловановић, директор „Београдвода”.

– Када су постојала три центра за три слива, Нови Сад је управљао целим Дунавом, чијем сливу припада 90 одсто вода у Србији. Из Новог Сада неки проблеми у далеким местима нису били много видљиви, па је финансирање радова ишло отежано. Тада је половина новца од накнада убраних у Београду ишла у Нови Сад. Касније су три центра обједињена у „Србијаводе”, па су те паре ишле по целој земљи, али овде нису остајале. Тек од прошле године, када је донесен Закон о водама, зна се да новац од накнада мора да се уложи тамо где је наплаћен – наводи Миловановић.

Овако или онако распоређених, пара за водопривреду нема довољно. Десетак милијарди евра потребно је за инвестиције којима бисмо достигли европске норме, напомиње Милан Димкић, директор Института за водопривреду „Јарослав Черни”.

– Једна агенција – један слив јесте европско решење, али ни код њих није управа над сваким сливом „чисто” одељена од других. Издвајање Београда као засебне јединице има смисла, јер је овде неколико сливова помешано. Забрињавајуће је да, ако нужна улагања предузмемо у наредних 25 година, треба да паметно потрошимо 400 милиона евра годишње. Нисам сигуран да садашњи капацитет наших институција може с тим да се избори – каже Димкић.