Македонија

Недавно је у вестима једне српске телевизије са националним претензијама емитован занимљив прилог. Седамдесетак младих са истока наше земље добило је стипендије бугарске владе. Ова политика Софије према заграничним Бугарима наишла је на леп пријем народа и званичника овог сиромашног краја. Једна од стипендисткиња се похвалила да је о трошку бугарске државе успешно студирала и лепо живела заједно са породицом.

Разуме се, све је то легитимна, модерна национална политика. Србији нико није крив када се за стипендије какве издваја за народ у региону и дијаспори (јер то је за нашу владу исто) кандидати посебно не отимају, баш као што наша влада из неких разлога још није начисто да национални Црногорци и Бошњаци (Муслимани) нису део наше дијаспоре. Наш је проблем што је питање националне политике од овдашњих политичара – на власти и у опозицији – углавном виђено као демагогија, док је школовање наше омладине у иностранству, вољом странке-шифре (која се мења), од научне и просветне постало ревијална спортско-омладинска политика. Ипак, изненадио ме је коментар двојице наших државних функционера. Председник тамошње општине хвали бугарску државу и каже:

„Када би и Србија тако водила рачуна о својим националним мањинама”. Дакле, не о свом народу у региону, већ о својим мањинама, које треба да подржавају и матица и Србија. Вероватно за разлику од српског народа, чија су легитимна права по логици ствари недопустива или макар сумњива. Представник локалне канцеларије за младе, још једне бирократске иновације за коју се „не зна чему служи, а још притом и не ради”, рече да би Србија због овога требало да награди бугарског министра науке.

Чудо смо ми... Нема места сумњи да ћемо се у будућности изненадити свему оном лепоме што ће нас заслужено снаћи. Посебно када будућем источном региону затребају високообразовани посланици, министри и гувернери...

Има разлога зашто овим примером започињем текст посвећен предстојећем попису у Републици Македонији. У данима када на Јарињу и Брњаку не пропада само наша косовска политика; јер то се руше наше достојанство и демократски поредак, који нестају пред потребом власти да по цену претварања већине грађана у екстремисте наставе понижавајуће преговоре. Процес – који представља све само не преговоре; и интеграције у ЕУ – које пак јесу све друго само не приближавање чланству у овој унији или не дај боже европским вредностима. Можда би, у овом злом часу изнудице, власти у недостатку бољег излаза, могле да се посвете правима српског народа у Македонији. Тамо је Демократска партија Срба у власти, а Срба више и нема много. Пошто их је Милошевићев режим систематски занемаривао и гурао у екстремизам, они су тек после Охридског споразума заједно са другим мањинама заиста добили извесна права. Мада, нажалост не и слободу вероисповести. Сада је у току попис, а познато је да од његових резултата зависи стабилност државе у којој два најбројнија народа мукотрпно деле власт. И док у Македонији од пре неколико година Срби имају представника у скупштини (у османском парламенту имали су тројицу!), који се бори за српска национална права и гласа једини против признавања независности Косова, нашим властима се из неких разлога ова партија не допада. Зато су кумовали политичкој подели малобројних македонских Срба и прошле године помогли да посвађани славе Светог Саву на чак две званичне прославе.

Попис у Црној Гори прошао је уз велике сумње и основане примедбе, наша влада, заљубљена у себе и оне који је терају да народну будућност мења за сопствену, објавила је да се у све то неће мешати. У Хрватској је попис прошао у хистерији због хашке осуде оних за које добар пријатељ нашег шефа државе тврди да су погрешни људи на правом месту. Србија, оваква каква је, наизглед још увек везана тајанственим а срамотним пријатељством Милошевића и Туђмана, није реаговала. Треба ли очекивати да се за малобројне македонске Србе заинтересују људи који желе, а не дају им, да забораве српски народ на Јарињу. Који немају времена да се овим назадним и досадним пословима баве од дивљења ономе који је истина устао на спомен хашких витезова али им није тапшао. Регионалним добрицама, које можда већ кују орден за бугарског министра.

Време је да се понижена и изгубљена српска власт тргне. Ако није способна да решава велике тешкоће, може са успехом да се посвети мање сложеним и, што је још важније, слабије видљивим темама. Важно је само да опште превазиђе лично и да европску покондиреност замене посвећеност себи и рационалност коју могу бесплатно да студирају на политици наших суседа.