Makedonija

Nedavno je u vestima jedne srpske televizije sa nacionalnim pretenzijama emitovan zanimljiv prilog. Sedamdesetak mladih sa istoka naše zemlje dobilo je stipendije bugarske vlade. Ova politika Sofije prema zagraničnim Bugarima naišla je na lep prijem naroda i zvaničnika ovog siromašnog kraja. Jedna od stipendistkinja se pohvalila da je o trošku bugarske države uspešno studirala i lepo živela zajedno sa porodicom.

Razume se, sve je to legitimna, moderna nacionalna politika. Srbiji niko nije kriv kada se za stipendije kakve izdvaja za narod u regionu i dijaspori (jer to je za našu vladu isto) kandidati posebno ne otimaju, baš kao što naša vlada iz nekih razloga još nije načisto da nacionalni Crnogorci i Bošnjaci (Muslimani) nisu deo naše dijaspore. Naš je problem što je pitanje nacionalne politike od ovdašnjih političara – na vlasti i u opoziciji – uglavnom viđeno kao demagogija, dok je školovanje naše omladine u inostranstvu, voljom stranke-šifre (koja se menja), od naučne i prosvetne postalo revijalna sportsko-omladinska politika. Ipak, iznenadio me je komentar dvojice naših državnih funkcionera. Predsednik tamošnje opštine hvali bugarsku državu i kaže:

„Kada bi i Srbija tako vodila računa o svojim nacionalnim manjinama”. Dakle, ne o svom narodu u regionu, već o svojim manjinama, koje treba da podržavaju i matica i Srbija. Verovatno za razliku od srpskog naroda, čija su legitimna prava po logici stvari nedopustiva ili makar sumnjiva. Predstavnik lokalne kancelarije za mlade, još jedne birokratske inovacije za koju se „ne zna čemu služi, a još pritom i ne radi”, reče da bi Srbija zbog ovoga trebalo da nagradi bugarskog ministra nauke.

Čudo smo mi... Nema mesta sumnji da ćemo se u budućnosti iznenaditi svemu onom lepome što će nas zasluženo snaći. Posebno kada budućem istočnom regionu zatrebaju visokoobrazovani poslanici, ministri i guverneri...

Ima razloga zašto ovim primerom započinjem tekst posvećen predstojećem popisu u Republici Makedoniji. U danima kada na Jarinju i Brnjaku ne propada samo naša kosovska politika; jer to se ruše naše dostojanstvo i demokratski poredak, koji nestaju pred potrebom vlasti da po cenu pretvaranja većine građana u ekstremiste nastave ponižavajuće pregovore. Proces – koji predstavlja sve samo ne pregovore; i integracije u EU – koje pak jesu sve drugo samo ne približavanje članstvu u ovoj uniji ili ne daj bože evropskim vrednostima. Možda bi, u ovom zlom času iznudice, vlasti u nedostatku boljeg izlaza, mogle da se posvete pravima srpskog naroda u Makedoniji. Tamo je Demokratska partija Srba u vlasti, a Srba više i nema mnogo. Pošto ih je Miloševićev režim sistematski zanemarivao i gurao u ekstremizam, oni su tek posle Ohridskog sporazuma zajedno sa drugim manjinama zaista dobili izvesna prava. Mada, nažalost ne i slobodu veroispovesti. Sada je u toku popis, a poznato je da od njegovih rezultata zavisi stabilnost države u kojoj dva najbrojnija naroda mukotrpno dele vlast. I dok u Makedoniji od pre nekoliko godina Srbi imaju predstavnika u skupštini (u osmanskom parlamentu imali su trojicu!), koji se bori za srpska nacionalna prava i glasa jedini protiv priznavanja nezavisnosti Kosova, našim vlastima se iz nekih razloga ova partija ne dopada. Zato su kumovali političkoj podeli malobrojnih makedonskih Srba i prošle godine pomogli da posvađani slave Svetog Savu na čak dve zvanične proslave.

Popis u Crnoj Gori prošao je uz velike sumnje i osnovane primedbe, naša vlada, zaljubljena u sebe i one koji je teraju da narodnu budućnost menja za sopstvenu, objavila je da se u sve to neće mešati. U Hrvatskoj je popis prošao u histeriji zbog haške osude onih za koje dobar prijatelj našeg šefa države tvrdi da su pogrešni ljudi na pravom mestu. Srbija, ovakva kakva je, naizgled još uvek vezana tajanstvenim a sramotnim prijateljstvom Miloševića i Tuđmana, nije reagovala. Treba li očekivati da se za malobrojne makedonske Srbe zainteresuju ljudi koji žele, a ne daju im, da zaborave srpski narod na Jarinju. Koji nemaju vremena da se ovim nazadnim i dosadnim poslovima bave od divljenja onome koji je istina ustao na spomen haških vitezova ali im nije tapšao. Regionalnim dobricama, koje možda već kuju orden za bugarskog ministra.

Vreme je da se ponižena i izgubljena srpska vlast trgne. Ako nije sposobna da rešava velike teškoće, može sa uspehom da se posveti manje složenim i, što je još važnije, slabije vidljivim temama. Važno je samo da opšte prevaziđe lično i da evropsku pokondirenost zamene posvećenost sebi i racionalnost koju mogu besplatno da studiraju na politici naših suseda.