Чудеснија од Миланске катедрале

Једна од најмаркантњх фигура у свету матемтике XVIII века Марија Гаетана Ањези остала је запамћена, мада не и пречесто спомињана, и као врсни есејиста, хуманиста и борац за права жена. Са двадесет година написала је "Тезе о филозофији" дело које је дуго, дуго и после њене смрти сматрано респектабилним. Била је аутор првог уџбеника из инфинитезималног рачуна. Данас се једна од тзв. кривих трећег реда зове њеним именом. Они који су је посећивали у родном Милану бележили су да је "чудеснија од Миланске катедрале". Ипак, њен судбоносни талент била је уметност давања, односно помоћ људима у невољи и окренутост религији.

Марија Гаетана Ањези рођена је у Милану маја 1718. годне. Отац, који је битно утицао на њен живот, Дон Пјетро Ањези Маријани по неким изворима држао је катедру за математику на Универзитету у Болоњи. Женио се три пута и после смрти треће супруге остао сам са 21 дететом од којих је Марија била најстарија. Готово сва брига о браћи и сестрама пала је на њу. Ако је веровати сачуваним белешкама из тог доба чинила је то неверовтно вешто, са радошћу и лакоћом, образујући се при том колико год је то било могуће за једну младу, љупку девојку у XVIII веку; па чак и више од тога. Никада се није удавала али је неке опчинила толико да су чак, иако одбијени оставили писаног трага о њој и својим неузвраћеним емоцијама.

Вишеструко даровита

Била је вишеструко даровита. Француски је говорила већ у петој години а до десете знала је још шест језика међу којима и латински, грчки, хебрејски. Кућа Ањезијевих, захваљујући Дон Пјетру, био је салон где су се окупљали најпознатији интелектуалци тадашње Европе. И када је са двадесет година написала "Тезе о флозофији", дело које је садржало колекцију расправа о филозофији и природним наукама, говорила је како је оно, заправо, иницирано разговорма који су се одвијали у њиховом салону. Током тих занимљивих вечери многи људи од значаја, науке и имена били су запањени њеном бистрином, ставовима, идејама.

Уосталом, први текст објавила је са једанаест година и то на латинском у коме се залагала за права жена. Сем оригиналним научним идејама и врсним извођењем музичких композиција, заједно са млађом сестром Маријом Терезом, освајала је посетиоце. Неки од њих забележили су да је "чудеснија од Миланске катедрале", други да је "једноставна, симпатична, а тако привлачна", трећи да је њен "шарм саздан од тајне и памети".

Члан Краљевске академије лепих уметности у Паризу и први председник парламента у Дижону, гост дома Ањезиових, оставио је писаног трага о тим скуповима европске интелектуалне елите којима је, упркос својој скромности и повучености, доминирала госпођица Марија Гаетана Ањези. А нешто касније, не кријући своје жаљење, писао је о томе како је одлучила да оде у манастир. И док су се многи томе чудили, понеки чак осуђивали, он је приметио да таква одлука произилази из "њене потребе да избегава таштину света".

"Основе анализе" почела је да пише у својој двадесетој години. Иако га је замислила као својеврсну математичку забаву која би служила подучавању браће, дело је, током десет година рада, прерасло у озбиљну научну расправу која је након објављивања 1748. године високо оцењена од стране великих математичара тога доба. Тачније, било је права сензација као једно од првих, иновативних и комплетних, излагања о диференцијалном и интегралном рачуну. Била је савременик математичара из породице Бернули који су заслужни за развој инфинитезималног рачуна, што значи да је М. Г. Ањези направила толико хваљен својеврстан уџбеник за научну област кој је била у процесу убрзаног развоја.

За овај њен рад Француска академија наука није штедела речи хвале и оценила га је као најбоље дело на свим језицима "које омогућава читаоцу да продре дубоко и брзо у основне појмове анализе" дате области. Међутим, у Академију није примљена. Иако се не зна тачно зашто, претпоставља се да је разлог то што је била жена.

Но, то није спречило Папу Бенедикта IV, који се као млад и сам баво математиком, да јој се јавно диви, одаје признање и аргументовано хвали њену књигу "Основи анализе". Према неким изворима одбила је понуду Универзитета у Торину да предаје о Лагранжовим радовима на тему варијационог рачуна. Захваљујући успеху своје књиге изабрана је у академију наука у Болоњи, а од Универзитета тог града добила диплому. Никада није утврђено да ли је остала да предаје на њему а и они који сматрају да јесте стоје на становишту да је то учинила само да би удовољила оцу.

Хуманитарни рад

Марија Гаетана Ањези посебно се бавила истраживањем одређених линија, такозваних кривих трећег реда а једна од њих  добила је име управо по надареној математичарки – Витице Ањези. Назив криве коју је она изучавала, versiera Agnesi, преведен је, касније ће се утврдити погрешно, на енглески као witch (вештица) of Agnesi па се и за њу саму користио назив – вештица. А крива Марије Маетане Ањези и читава та прича инспирисала је канадску композиторку Елму Милер да компонује дело "The Witch of Agnesi" које је први пут изведено у октобру 1989. у Торонту. Језикословци стоје на становишту да је "вештичија етикета" плод неспоразума, односно погрешног превођења – на италијанском крива је названа veresijera (витица, локна), та реч је изведена од латинског veretere што је скраћеница од  avversiera (жена ђавола, ђавоља жена).

Упркос својој генијалности и дару за математику Марија Ањези живела је једноставно, повучено, без великих амбиција, а бављење науком третирала као хоби. Њена права, потпуна преокупација било је бављење хуманитарним радом, односно пружање помоћи људима у невољи и религија. За своју свесрдну и плодну делатност на том плану добила је од царице Марије Терезије кристалну шкрињу са дијамантима и скупоцени прстен, а од Папе Бенедикта IV златну медаљу и златан венац са драгим камењем. Према неким изворима она је те драгоцености продала да би новац поделила сиротињи.

Када је архибискуп Тозбонели 1771. године отворио добротворну установу "Pio Instituto Trivulzio" она је била задужена за старе, болесне жене и, како је остало забележено, постала њихов анђео утехе. Умрла је 1799. године а сахрањена је у заједничкој гробници на периферији Милана.