Čudesnija od Milanske katedrale

Jedna od najmarkantnjh figura u svetu matemtike XVIII veka Marija Gaetana Anjezi ostala je zapamćena, mada ne i prečesto spominjana, i kao vrsni esejista, humanista i borac za prava žena. Sa dvadeset godina napisala je "Teze o filozofiji" delo koje je dugo, dugo i posle njene smrti smatrano respektabilnim. Bila je autor prvog udžbenika iz infinitezimalnog računa. Danas se jedna od tzv. krivih trećeg reda zove njenim imenom. Oni koji su je posećivali u rodnom Milanu beležili su da je "čudesnija od Milanske katedrale". Ipak, njen sudbonosni talent bila je umetnost davanja, odnosno pomoć ljudima u nevolji i okrenutost religiji.

Marija Gaetana Anjezi rođena je u Milanu maja 1718. godne. Otac, koji je bitno uticao na njen život, Don Pjetro Anjezi Marijani po nekim izvorima držao je katedru za matematiku na Univerzitetu u Bolonji. Ženio se tri puta i posle smrti treće supruge ostao sam sa 21 detetom od kojih je Marija bila najstarija. Gotovo sva briga o braći i sestrama pala je na nju. Ako je verovati sačuvanim beleškama iz tog doba činila je to neverovtno vešto, sa radošću i lakoćom, obrazujući se pri tom koliko god je to bilo moguće za jednu mladu, ljupku devojku u XVIII veku; pa čak i više od toga. Nikada se nije udavala ali je neke opčinila toliko da su čak, iako odbijeni ostavili pisanog traga o njoj i svojim neuzvraćenim emocijama.

Višestruko darovita

Bila je višestruko darovita. Francuski je govorila već u petoj godini a do desete znala je još šest jezika među kojima i latinski, grčki, hebrejski. Kuća Anjezijevih, zahvaljujući Don Pjetru, bio je salon gde su se okupljali najpoznatiji intelektualci tadašnje Evrope. I kada je sa dvadeset godina napisala "Teze o flozofiji", delo koje je sadržalo kolekciju rasprava o filozofiji i prirodnim naukama, govorila je kako je ono, zapravo, inicirano razgovorma koji su se odvijali u njihovom salonu. Tokom tih zanimljivih večeri mnogi ljudi od značaja, nauke i imena bili su zapanjeni njenom bistrinom, stavovima, idejama.

Uostalom, prvi tekst objavila je sa jedanaest godina i to na latinskom u kome se zalagala za prava žena. Sem originalnim naučnim idejama i vrsnim izvođenjem muzičkih kompozicija, zajedno sa mlađom sestrom Marijom Terezom, osvajala je posetioce. Neki od njih zabeležili su da je "čudesnija od Milanske katedrale", drugi da je "jednostavna, simpatična, a tako privlačna", treći da je njen "šarm sazdan od tajne i pameti".

Član Kraljevske akademije lepih umetnosti u Parizu i prvi predsednik parlamenta u Dižonu, gost doma Anjeziovih, ostavio je pisanog traga o tim skupovima evropske intelektualne elite kojima je, uprkos svojoj skromnosti i povučenosti, dominirala gospođica Marija Gaetana Anjezi. A nešto kasnije, ne krijući svoje žaljenje, pisao je o tome kako je odlučila da ode u manastir. I dok su se mnogi tome čudili, poneki čak osuđivali, on je primetio da takva odluka proizilazi iz "njene potrebe da izbegava taštinu sveta".

"Osnove analize" počela je da piše u svojoj dvadesetoj godini. Iako ga je zamislila kao svojevrsnu matematičku zabavu koja bi služila podučavanju braće, delo je, tokom deset godina rada, preraslo u ozbiljnu naučnu raspravu koja je nakon objavljivanja 1748. godine visoko ocenjena od strane velikih matematičara toga doba. Tačnije, bilo je prava senzacija kao jedno od prvih, inovativnih i kompletnih, izlaganja o diferencijalnom i integralnom računu. Bila je savremenik matematičara iz porodice Bernuli koji su zaslužni za razvoj infinitezimalnog računa, što znači da je M. G. Anjezi napravila toliko hvaljen svojevrstan udžbenik za naučnu oblast koj je bila u procesu ubrzanog razvoja.

Za ovaj njen rad Francuska akademija nauka nije štedela reči hvale i ocenila ga je kao najbolje delo na svim jezicima "koje omogućava čitaocu da prodre duboko i brzo u osnovne pojmove analize" date oblasti. Međutim, u Akademiju nije primljena. Iako se ne zna tačno zašto, pretpostavlja se da je razlog to što je bila žena.

No, to nije sprečilo Papu Benedikta IV, koji se kao mlad i sam bavo matematikom, da joj se javno divi, odaje priznanje i argumentovano hvali njenu knjigu "Osnovi analize". Prema nekim izvorima odbila je ponudu Univerziteta u Torinu da predaje o Lagranžovim radovima na temu varijacionog računa. Zahvaljujući uspehu svoje knjige izabrana je u akademiju nauka u Bolonji, a od Univerziteta tog grada dobila diplomu. Nikada nije utvrđeno da li je ostala da predaje na njemu a i oni koji smatraju da jeste stoje na stanovištu da je to učinila samo da bi udovoljila ocu.

Humanitarni rad

Marija Gaetana Anjezi posebno se bavila istraživanjem određenih linija, takozvanih krivih trećeg reda a jedna od njih  dobila je ime upravo po nadarenoj matematičarki – Vitice Anjezi. Naziv krive koju je ona izučavala, versiera Agnesi, preveden je, kasnije će se utvrditi pogrešno, na engleski kao witch (veštica) of Agnesi pa se i za nju samu koristio naziv – veštica. A kriva Marije Maetane Anjezi i čitava ta priča inspirisala je kanadsku kompozitorku Elmu Miler da komponuje delo "The Witch of Agnesi" koje je prvi put izvedeno u oktobru 1989. u Torontu. Jezikoslovci stoje na stanovištu da je "veštičija etiketa" plod nesporazuma, odnosno pogrešnog prevođenja – na italijanskom kriva je nazvana veresijera (vitica, lokna), ta reč je izvedena od latinskog veretere što je skraćenica od  avversiera (žena đavola, đavolja žena).

Uprkos svojoj genijalnosti i daru za matematiku Marija Anjezi živela je jednostavno, povučeno, bez velikih ambicija, a bavljenje naukom tretirala kao hobi. Njena prava, potpuna preokupacija bilo je bavljenje humanitarnim radom, odnosno pružanje pomoći ljudima u nevolji i religija. Za svoju svesrdnu i plodnu delatnost na tom planu dobila je od carice Marije Terezije kristalnu škrinju sa dijamantima i skupoceni prsten, a od Pape Benedikta IV zlatnu medalju i zlatan venac sa dragim kamenjem. Prema nekim izvorima ona je te dragocenosti prodala da bi novac podelila sirotinji.

Kada je arhibiskup Tozboneli 1771. godine otvorio dobrotvornu ustanovu "Pio Instituto Trivulzio" ona je bila zadužena za stare, bolesne žene i, kako je ostalo zabeleženo, postala njihov anđeo utehe. Umrla je 1799. godine a sahranjena je u zajedničkoj grobnici na periferiji Milana.