Септембарска анестезија

Овај тропски септембар нам је, онако предизборно, обећавао да ће лето да траје све до краја године. Да ће онај амерички нуклеарни штит у Румунији да нас брани од кошаве. И оголели српски народ, који једва саставља крај са крајем, онако преплануо после летовања у Грчкој, уљуљкао се не само у то, већ и у сва обећања која нам пристижу са свих страна. Да ће Руси да нам врате Косово, чим Американци њима врате Аљаску. Да ћемо ући у Европску унију, чим она буде у распаду. Да никада нећемо дати да нам узму Хиландар. Да ћемо живети боље, како тврди власт, чим опозиција ода ту тајну формулу просперитета. Да несврстани никада неће заборавити Тита. Да геј популација неће бити агресивна, да ће и њима доћи из д… у главу. Да ће наши фудбалери отићи на Европско првенство. Да ће хлеб да појефтини...

И хлеб је појефтинио за два динара. Муњевите су то промене набоље, што је доказ како постоји нешто што је брже и од светлости. Уосталом, на томе је и Тесла довео у питање Ајнштајна, што су научници ових дана и доказали.

Кад смо већ код брзине, наше правосуђе је обећало да ће ове похапшене процесуирати најбрже што је могуће. Пре пуштања на слободу. Поготово оне око оног грипа, који носи такав назив да је постао симбол наше корупције.

Обећано нам је да ће се једног дана сазнати ко је наручио убиство премијера Ђинђића, чим временска дистанца буде толика да је немогуће да је тај још жив.

Анестезирани народ иде још увек на плаже, у кафиће, на излете... И, онако омамљен, верује у све и свашта.

Само они неповерљиви намћори пеку паприке и ракију, верујући да ће зима, ипак, доћи. Кад-тад.