Стаљин је био бандит и убица

Ако је у природи неког човека да буде слободан, он ће то бити чак и под притиском цензуре и ограниченог кретања, док је другима слобода недоступна и без икаквих стега, осуђени су да бесциљно беже и да буду оно што јесу. Модерни класик руске књижевности Андреј Битов, аутор једног од првих постмодернистичких романа „Пушкинов дом” и један од најпревођенијих руских писаца, који је и те како био на удару цензуре све до перестројке, за себе каже да је у његовој бити да буде истраживач, да му је највећа жеља у животу била да обиђе читав свет, што се свакако види и у његовом стваралаштву. Пошто му то није било дозвољено, путовао је много унутар бившег Совјетског Савеза; по Јерменији, Грузији, писао путописе, сценарија, поезију, учествовао у оснивању андерграунд алманаха „Метропола” и ипак био неспутан. Оснивач је Руског ПЕН-центра, био је потпредседник Међународног ПЕН-а, а са Битовом смо разговарали недавно, док је био гост 77. међународног конгреса ПЕН-а у Београду. Тада је представљена и његова књига „Човек у пејзажу”, у издању „Архипелага”.

– Постао сам забрањени писац најпре због мог романа „Пушкинов дом”, не због мог учешћа у раду часописа „Метрополис”, чија је идеја била управо супротстављање цензури. Све је пре перестројке било на удару цензуре – годишња доба, љубав, пиће, литература, ништа живо није могло да умакне притиску реалсоцијализма. Зато су се интелектуалци и окупљали, не само због доброг писања, већ да би се ослободили свих тих политичких игара – каже за наш лист Битов.

Роман „Пушкинов дом” завршио је 1971, а био је објављен 1978. у Америци. Књига је чак имала и свој превод у Југославији, а по штампању у Русији 1989. добила је Пушкинову и награду „Андреј Бели”, као и признање за најбољу страну књигу у Француској.

– У Совјетском Савезу та књига била је сумњива најпре због тога што је говорила о периоду стаљинизма, а и стога што је главни јунак спавао са три жене и много пио. Прича је отварала и проблем логора, као и антисемитизма. Било је то и више него довољно да буде цензурисана. Водила је и дијалог са великим руским писцима, Пушкином, Достојевским, Тургењевом, Љермонтовом. Стил и глас ових писаца увек је кореспондирао са савременим тренутком – прича Битов, додајући:

– Када је моја књига постала забрањена, нисам могао да путујем у иностранство, нисам то могао чак ни раније. Била је то врста затворске демократије у Совјетском Савезу, сви су били једнаки на неки бизаран начин, инжењер као и слободни новинар. Сналазио сам се, писао сам сценарија за телевизију, за радио. Имао сам пуно пријатеља у тој земљи која је некада била велика царевина и, путујући пространством, налазио сам слободу. Време сам проводио у колхозима, у средњој Азији, и тако сам увек био слободан, могао сам да пишем шта сам хтео, и пре као и после цензуре.

У Јерменију се Битов враћао више пута, чак је и добитник почасног доктората у овој земљи, али, како каже, његов роман „Лекције из Јерменије” било је тешко објавити у Русији, и због проблема геноцида над Јерменима, који књига отвара.

– У Јерменију сам отишао после неуспелог путовања у Јапан, који сам одувек желео да посетим. У Јапан сам позван 1966. године поводом сценарија за један филм. На аеродрому су ми рекли да постоје неке потешкоће у вези са валутом у мом џепу, вратили су ми пасош, и ја сам по повратку започео роман „Јапан какав јесте”, наслов типичан за живот на Западу. Капитализам није идеалан, као што је и комунизам далеко од тога, и мислим да су руски писци често били искоришћени на Западу. Имали су добре приче за продају, а за то време ми нисмо добили ништа.

Андреј Битов за себе духовито каже да је против своје воље постао „империолог”, да никада није волео совјетски режим, али да је волео ту велику земљу. Али и империје и велике земље распарчавају се…

– Била је то бивша империја царске Русије. Бољшевици су радили страшне ствари, али су одржали империју. Југославија је настала тако што се аустријска империја распала, и то је била вештачка творевина. Касније, Тито јесте био тиранин, али је и волео Југославију. Био сам овде у Титово време и сматрао сам да је у Југославији постојао социјализам људског лика. За разлику од Стаљиновог модела, човека који је био бандит, професионални убица. Раније је у руском друштву било опасно живети, сада заудара. Међутим, више ми се свиђа и кад заудара. Свакако ће нам бити потребно још неколико генерација да се опоравимо – приметио је наш саговорник.

Из разговора са Битовом уочљив је стални труд да индивидуална слобода буде изнова освајана, а као пример за то писац даје и Руски ПЕН, који пружа нови образац одговорности и одбране пред злочинима, одговорности речи.

Марина Вулићевић