Наука последњег испраћаја

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – ”Ништа на овом свету није сигурно, осим смрти и пореза”, написао је својевремено Бенџамин Франклин (1706-90) један од очева америчке нације, што је данас један од његових најчешће помињаних цитата.

Док Американци често, и веома жестоко, полемишу око пореза, око оног другог нема спорења. У многољудној нацији (310 милиона), на овај свет се долази, и, кад дође време, или то превремено одреди прст судбине, одлази: статистика бележи 2,43 милиона смрти годишње.

Вилијем Памфри, млад човек у својим тридесетим годинама, један је од истакнутих посленика професије погребника и генерални директор ”Памфри погребних кућа” (има их две) у округу Монтгомери, држава Мериленд, који је и део ширег подручја америчке престонице.

Он је шеста генерација у овом породичном бизнису започетом још 1854. Његова канцеларија је у кући у Висконсин Авенији, главној улици Бетесде, града који је практично део урбане целине Вашингтона.

Кућа је елегантно здање коме отменост дају стубови на прочељу. Велика фирма испред одмах ставља до знања њену функцију. Има и велики паркинг за клијенте, што је овде на неки начин и обавезно и подразумевајуће.

Као другде, и овде погреб захтева исте почетне и завршне радње: изношење тела покојника из породичне куће и смештај у ону вечну. Оно што је другачије, то је оно између.

Кућа у којој ме је љубазно примио директор Памфри, опремљена је тако да за ожалошћеној породици омогући да све обави на једном месту – и у стилу.

Од момента смрти до коначног опроштаја од покојника, обично протекне неколико дана: сахране већ сутрадан су изузетак.

Почиње се телефонским позивом из куће у којој се десио смртни случај, после кога Памфријеви преузимају сву бригу о телу преминулог. Следи разговор у канцеларији директора у коме се, из детаљног ”менија” – одабирају детаљи: кад ће се одржати пријем на коме ће фамилија, пријатељи и познаници да изјаве саучешће, када ће бити церемонија испраћаја (то је обично раздвојено, али у оба случаја обавља се у једном од два погребна салона, у којима је за ту прилику отворени ковчег са телом покојника).

Ако се сахрана не обавља у року од 24 сата од смрти, по закону је обавезно балсамовање леша, замена крви хемикалијама изнутра, и хемијско дезинфиковање споља, што се такође обавља у посебном делу ове куће. Уобичајено је и улепшавање – дотеривање и шминкање преминулог – што се образлаже жељом да буде запамћен онакав какав је био док је живео.

Улазећи у тај део погребне куће, морао сам да потпишем документ у којем изјављујем да прихватам све ризике због присуства отровних хемикалија за балсамовање и Памфријеве ослобађам сваке одговорности с тим у вези. ”Неопходна формалност”, објаснио ми је Вилијем Памфри, уз напомену да то потписују и сви они који ту раде. (Наравно, призори три покривена тела у разним фазама ”обраде”, нису били пријатни).

У посебном салону су изложени ковчези. Оно што је америчка специфичност, то је да су они за гробља метални, а од дрвета су само они који ће завршити у крематоријуму. Први су заиста ”вечна кућа”: пошто се не укопавају директно у земљу, него спуштају у претходно направљену бетонску гробницу са металом обложеним зидовима (да се спречи урушавање тла и клизање терена), трајност им је практично неограничена. (Американци у ковчезима закопају око милион тона челика годишње, а количина бетона која се употреби за гробнице довољна је да се изгради 1.000 километара пута са две коловозне траке).

Наравно, може да се бира. Цене ковчега су од 1.000 до 40.000 долара. Овај последњи изгледа заиста супер-луксузно, па и, ако се тако може рећи, веома ”удобно”. У истом таквом је, каже ми директор Памфри, сахрањен је и Мајкл Џексон. На моју примедбу да ипак није разумно потрошити толику своту за нешто што ће бити испод земље, домаћин ми одговара да је то само реплика прилика из живота. ”Неко вози тојоту, а неко порше”, каже.

У кући је и крематоријум. На моје чуђење, с обзиром да је ова погребна кућа усред града, и питање око загађења, објашњено ми је да напоље не излази готово ништа. После сам то и видео: реч је о једној савременој комори са последњом технологијом.

Директор Памфри напомиње да кремације постају све популарније. Данас се већ практикује у 37 одсто погреба, а предвиђа се да ће до 2015, то нарасти до 46 одсто, што је у рејону Пафријевих већ давно премашено: овде је проценат кремација 56 одсто.

Иначе, просечна сахрана овде кошта 6.560 долара , у шта није урачуната цена гробног места за шта треба издвојити још неколико хиљада.

Да би неко у Америци био погребник, потребна му је лиценца државе у којој ради. Услов за њу је – стручно знање. Вилијем Памфри је дипломирао на Колеџу за погребне науке у Синсинатију, где су равноправно заступљени и теорија и пракса. Погребник мора да буде у исто време и форензичар и психолог и утешитељ.

Кад сам директора Памфрија сам на крају питао да ли ће се породична традиција наставити, одговорио ми је да има две ћерке и да ће једна сигурно, кад за то дође време, прузети бизнис. ”И моја супруга је погребник, захваљујући томе смо се и упознали”, одговара.

На крају, на питање да ли на посао утиче рецесија, добио сам очекивани одговор: не битно, можда продамо само мало мање ковчега.

Тело покојнице у једном од салона, спремно за ”визиту”, било је иначе у ковчегу којег нема у каталогу Памфријевих. ”Људи, да би уштедели, купују преко интернета кинеске”, гласило је објашњење.

Погребни бизнис је дакле и овде бизнис као и сваки други. Само мало сигурнији.