Златна времена српске историје

Да парафразирамо Толстоја, срећне земље личе једна на другу. Осим тога, срећна времена су често заједничка. Када ми напредујемо, то се најчешће збива у окружењу свеопштег европског и светског бољитка. Када пропадамо, само понеки пут делимо општу судбину, а често нам се то дешава када испаднемо из општих токова (османско доба, деведесете). Као и у животу појединца, несрећа и невоља у историји народа се могу везати за тренутак, док се добра времена памте као процес и трајање, а не као нагли догађај. Зато ћемо овом приликом издвојити три дугачка „срећна“ периода.

Позни средњи век

Од почетка владавине Немањића све је ишло набоље у српској држави, привреди, култури. Земља се стално ширила, привлачећи својом богатством странце: дубровачке трговце, немачке рударе, медитеранске уметнике. У Србији је настала јединствена култура, спој Истока и Запада, каква се нигде другде није могла наћи. Та држава је била на тако снажним основама, да је у свом последњем узлету, у време деспотовине, била у стању да изгради два велика престона града, Београд и Смедерево (овај потоњи је највећа равничарска тврђава у Европи), за краће време него што ми данас градимо аутопут кроз војвођанску равницу. А као последња преостала хришћанска држава византијског света, постала је нова домовина избеглицама као што су Григорије Цамблак и Константин Филозоф.

Дуги деветнаести век

„Дуги деветнаести век“ је назив који се у светској историографији користи за време од двоструке револуције (политичке у Француској и Америци и индустријске у Енглеској), па све до Првог светског рата. То је доба у коме су европске државе (и САД као држава европских исељеника) постале најјаче и најбогатије, а њихова култура и политичке вредности оствариле светску хегемонију. Срби учествују у том напретку на особен начин. Први српски устанак, не само да је права револуција у духу великих револуција свог времена, већ је и прва заокружена револуција коју је неки мали европски народ подигао против туђинске власти и заосталог поретка. Он није избио изнебуха.

У осамнаестом веку Срби северно од Саве и Дунава, једини од балканских хришћана, учествују у свим духовним и уметничким токовима Европе времена просвећености. Пречански Срби ће и у ослобођеној Србији бар пола века бити главни носиоци европеизације и модернизације.
Са друге стране ових река, развија се слој народних вођа који су помало ратници, помало трговци. Бум сточне трговине са аустријском царевином пружа им прилику да се заимају. У последњим аустријским ратовима са Турском учествују као борци у фрајкорима, стичући тако војно искуство и самопоуздање да могу да се носе са султановим аскерима. Сасвим супротно народној песми, српску револуцију није подигла сиротиња раја, згажена и потлачена, већ та нова кнежевско-трговачка елита, која је била сувише самосвесна и самостална да би пристала на погоршање услова које је наступило са дахијама. Први српски устанак је драматично угушен, али је кнез Милош после Другог српског устанка створио државу и завршио револуцију. Србија је постала прва земља у региону која је укинула феудализам. Неки британски путописци ће је описивати као „рај малог човека“, видевши земљу чија су друштвена основа били мали поседници.

Касније ће неки научници критиковати Милошеву одлуку да спасе мали посед и да не дозволи стварање земљопоседничке аристократије. По њима, тај мали посед који је животарио тек на ивици глади, неспособан за већу производњу и технолошке новине, био је препрека модернизацији и индустријализацији. По мом мишљењу, није реално сматрати да би се у Србији развили градови и индустрија да је ситан сељак протеран са имања. Вероватније би дошло до румунског сценарија, са малобројним бојарима на једној и беземљашким масама на другој страни.

Политички живот Србије био је необично буран, али ипак све слободнији. Иако најслободоумнији устав свог времена источно од Белгије, Сретењски устав, тај „француски засад у српској шуми“, није опстао, он је поставио демократске хоризонте. Владари су покушавали да зауставе поход демократије, да повремено уводе лични режим и гуше опозицију, али су на дугу стазу, увек морали да попуштају. Пред балканске ратове, Србија је једна од најдемократскијих земаља, по праву гласа, слободи штампе и другим мерилима.

За разлику од политичког живота, култура, привредни и друштвени живот су током 19. века напредовали без великих застоја, уз пар глобалних криза. У том веку, када се милиони Европљана исељавају преко океана, Србија је била циљ многима. Србија је била магнет не само за потлачене Србе са околних отоманских територија, већ и за житеље хабзбуршке царевине, Србе, Хрвате, Словенце, Немце, Пољаке, Јевреје... Пругу Београд–Ниш су, и поред финансијске афере на почетку, изградили за три године (да не понављамо тужно поређење са данашњим временом). У то време је Србија имала и до те мере стабилне финансије, да, када је српска држава изгубила територију у Првом светском рату, динар са златном подлогом није изгубио своју вредност.

Јужнословенски народи, посебно њихови интелектуалци, желели су да живе у заједници са том државом. Отуда и југословенски програм.

У култури, Вук Караџић прави невероватни прескок. Он стваралаштво једног скоро сасвим неписменог народа доводи у срце Европе. Помогло му је романтичарско одушевљење народним стваралаштвом. У тренутку када други измишљају своју епску поезију, Срби је стварно имају, можда најбољу после Хомера. Паметњаковићи нападају Вука да је посељачио језик, да је избрисао учену традицију славеносербског. Гете, браћа Грим, Пушкин свакако не би читали Вукове противнике.

Педесете, шездесете, седамдесете

Цео свет је од почетка педесетих до средине седамдесетих, првог нафтног шока, ушао у, како највећи живи историчар Хобсбаум каже, „златно доба“, време највећег раста благостања и слобода у људској историји. Скоро сваки припадник развијених земаља почео је да ужива у обиљу, какво је претходно било повластица најбогатијих. Слободе у стваралаштву и личном животу су превазишле најлуђе снове. Све се могло исказати, сваки начин живота је постао дозвољен.
Код нас су многи тај општи напредак доживели као заслугу социјализма. Људи који су из гуњева и опанака ушли у одела са машном и ципеле, доживели су то као дар Тита и Партије, несвесни чињенице да се исти процес дешавао од Мадрида до Маниле.

Југословенски социјализам је имао неке особености. Он је омогућио две слободе незамисливе у скоро свим другим социјалистичким режимима. То су слобода кретања и делимична слобода мишљења. Слобода кретања је милионима Југословена омогућила да путују и раде по свету. Слобода мишљења, која је повремено трпела ударце и спутавања, омогућила је стварање уметницима који не само да су пратили светске токове, већ су их често и предводили (Марина Абрамовић, на пример). Неки од тих дела, као партизански филмови, или неки романи, јединствени су спој западне естетике и социјалистичке идеологије.

Држава је обилато финансирала културу, што је црта Истока. Тако су се светски филозофски дисиденти окупљали на Корчули, најекстравагантније позоришне трупе су стизале на Битеф, а најоткаченији ликовњаци на Априлске сусрете, све то о трошку државе. Југословенски комунисти су за разлику од осталих компартија трпели разногласје, до неких граница. Није смело да се критички говори и мисли о Титу, монополу Партије на власт и међунационалним односима. Ако би се научници и уметници дрзнули да критикују те три ствари, режим је показивао своје ружније, строго лице.

Фасада тог режима је изгледала трпељиво и демократски, али је структура остала комунистичка. Прво, Партија је држала власт, иако са осмејком и сразмерно лабаво, не рачунајући репресију четрдесетих година. Друго, и поред експеримената са тржиштем који су почели већ педесетих година, привреда је и даље била неконкурентна, све мање продуктивна, оптерећена бирократијом, као и у осталим социјалистичким земљама. Овакве привреде нису биле у стању да прате технолошку револуцију која је на Западу кренула од средине седамдесетих година.

У политичком животу, после либералних шездесетих, када се проговорило и о табу темама, настала је злокобна тишина. Тито се обрачунао са младим генерацијама политичара, било као националистима (Хрватска), било као либералима (Србија). На власти је остала другоразредна гарнитура оданих полтрона, који су до спрдње дотерали култ све дементнијег Тита. Држава, која се већ распадала, бранила се забраном сваке дискусије, посебно о националним односима. Парадоксално, стандард народа је доживео врхунац баш тих седамдесетих, када су кредити омогућили да се запуше растуће рупе у буџетима. Тада је свако олако добијао међународне кредите, од федерације до општина и предузећа. Тито је имао среће да умре на самом почетку велике кризе, па је тако заувек остао упамћен по добрим временима.

Ту настаје проблем за данашњицу. Скромни помаци набоље у садашњици мере се са преувеличаним успоменама на „златни социјализам“, што ствара додатно огорчење и иначе скромним достигнућима „транзиције“. Мало ко не би волео да се врати у време мање-више једнаког стандарда и општенародног трошења незарађеног. Текст ове величине и на оваквом месту је у социјализму куповао викенд у Дубровнику, а данас породични ручак без пића. За утеху, и у западном свету се сломила држава благостања. И тамо су сигурна примања, права на здравствену заштиту и образовање у повлачењу пред суровом утакмицом тржишта. И тамо су одумирање академских и културних институција, као и штампе и књига на папиру, угрозили интелектуално стваралаштво. Ми имамо макар једну предност. Деведесетих смо претрпели скоро потпуни слом стандарда и друштвених вредности, па ваљда можемо да истрпимо више од њих.