Сиротињски банкар

Прошле недеље на годишњицу смрти Алфреда Нобела, проналазача динамита, економисти из Бангладеша Мухамеду Јунусу у Ослу je уручена Нобелова награда. На свечаној церемонији он је најбоље објаснио због чега му признање није додељено за економију већ – за мир. Казао је да је "сиромаштво претња миру". И да  верује да је улагање средстава у побољшање живота сиромашног света свакако боља стратегија него улагање новца – у оружје... Заиста јесте.
Био је то, наравно, сасвим довољан повод да се човечанство нагло заинтересује колико за Јунуса толико и за пројекат коме је он посветио цео свој живот. Ко се у то удубио мало више могао је, онда, само да сe диви једној у основи простој идеји која је из велике беде већ успела да избави – милионе људи!

Кредит, људско право

Мухамед Јунус је рођен 1940. године у Читагонгу, у тадашњем Источном Бенгалу. Иако је растао у породици са чак 14 деце од којих је, додуше, петоро брзо умрло, никада није био и сам сиромашан. Отац му је био златар, кадар да обезбеди солидно школовање својој деци, међу којом се Мухамед, очито, посебно истицао. Са 25 година успео је да добије Фулбрајтову стипендију. Онда је, уз њену помоћ, и докторирао економију на Вендербилтовом универзитету у Нешвилу, САД, да би се са 32 године вратио у отаџбину, која је тек добила независност. Постављен је за шефа економског одсека на Универзитету у Читагонгу, али га је онда, 1974. године, велика глад, која је у смрт отерала милион и по његових сународника, заувек променила.

"Док је народ умирао по улицама, ја сам предавао елегантне економске теорије", објашњавао је он касније своју одлуку да сиђе с катедре да би се латио озбиљнијег посла. Одлучио је, међутим, да сиротињи не помаже на уобичајени начин, каквим хуманитарним радом, већ – новцем! Додуше, сасвим малим позајмицама новца које најчешће нису достизале ни сто долара.

Пре но што се упустио у кредитирање помно је проучавао људе из своје околине. Проценио је да корене сиромаштва не треба тражити у њиховој глупости или неспособности већ у – недостатку капитала. "Верујем да свако људско биће поседује иницијални таленат за преживљавање за који је најбољи доказ то што људи успевају да преживе чак и када су најсиромашнији", говорио је Јунус. Онда је закључио да су кредити, заправо, једно од базичних људских права и 1976. године, са само 27 долара у џепу, основао "Грамен банку", или, на бенгалском, "Руралну банку". Први новац за 42 жене поделио је без интереса, али је принципе свога пословања касније ипак морао да усклади с банкарским. Да није, не би ни његова банка опстала, а она је, ево, три деценије опстала захваљујући правилу да се ти такозвани микрокредити увек дају на на годину дана и уз камату од 20 одсто, док је, занимљиво, отплата почињала  већ – друге недеље по узимању позајмице!

Вредне жене

Банкари су му се, дабоме, у почетку смејали. Неки други, су му и претили, тврдећи да је давање новца уз камату противно исламским законима. Било је и оних који су га оптуживали да је католички агент, а како су главни његови клијенти вазда биле и остале жене, неки га су, штавише, сумњичили да ће их, једном, сигурно тетовирати и претворити у проститутке, а можда њима – хранити и тигрове! Јунус је, међутим, критичарима наплаћивања камата доскочио тако што је своје клијенте претварао у власнике банке, питајући како ће то па власници сами себи наплаћивати интерес. Онима који су тврдили да су му камате претеране одговарао је, пак, пословним резултатима.

Да ли зато што су позајмице биле мале, или што су их узимале претежно (веома одговорне и штедљиве) жене, тек, увек је у његовој банци проценат враћеног новца био неупоредиво већи (безмало сто одсто!) него у ма којој другој, чему свакако ваља додати и то да је та банка за убоге негде још 1995. године постала и профитабилна институција, у правом смислу те речи. Тако је од почетна 42, према овогодишњим подацима, стигла до 6,74 милиона клијената, од којих су, разуме се, 97 процената остале жене, увек спремне да за мале паре купе, рецимо, материјал за шивење и онда производе робу за тржиште... Те жене су, сем тога, изгледа, више од мушкараца вазда биле спремне и да прихвате 16 базичних начела те сада славне банке, међу којима и ова: "Ми ћемо следити четири принципа – дисциплину, јединство, храброст и вредан рад. Ми ћемо донети просперитет нашим породицама. Нећемо да живимо у оронулим кућама. Планираћемо да нам породице буду мале. Образоваћемо нашу децу да бисмо их научили како да зараде за своје образовање. Нећемо узимати, а ни давати никакве миразе..."

Данас је Грамен банка, чијих је десет процената у поседу владе, у већинском власништву сиротиње. Њени се службеници веома разликују од службеника свих других банака, између осталог и зато што не чекају да клијенти дођу до њих, већ они иду до њих, по селима и забитима. Нема сумње да је и зато њеном оснивачу, Мухамеду Јунусу, више него оправдано, прошле недеље уручена Нобелова награда. Уз њу му је, разуме се, уручен и позамашан чек, на око 1,35 милиона долара.

Овај човек, који и данас живи веома скромним животом, рекао је да ће му тај чек добро доћи за то да "пронађе још оригиналније начине да помогне сиромашнима, да отпочну свој бизнис".