Sirotinjski bankar

Prošle nedelje na godišnjicu smrti Alfreda Nobela, pronalazača dinamita, ekonomisti iz Bangladeša Muhamedu Junusu u Oslu je uručena Nobelova nagrada. Na svečanoj ceremoniji on je najbolje objasnio zbog čega mu priznanje nije dodeljeno za ekonomiju već – za mir. Kazao je da je "siromaštvo pretnja miru". I da  veruje da je ulaganje sredstava u poboljšanje života siromašnog sveta svakako bolja strategija nego ulaganje novca – u oružje... Zaista jeste.
Bio je to, naravno, sasvim dovoljan povod da se čovečanstvo naglo zainteresuje koliko za Junusa toliko i za projekat kome je on posvetio ceo svoj život. Ko se u to udubio malo više mogao je, onda, samo da se divi jednoj u osnovi prostoj ideji koja je iz velike bede već uspela da izbavi – milione ljudi!

Kredit, ljudsko pravo

Muhamed Junus je rođen 1940. godine u Čitagongu, u tadašnjem Istočnom Bengalu. Iako je rastao u porodici sa čak 14 dece od kojih je, doduše, petoro brzo umrlo, nikada nije bio i sam siromašan. Otac mu je bio zlatar, kadar da obezbedi solidno školovanje svojoj deci, među kojom se Muhamed, očito, posebno isticao. Sa 25 godina uspeo je da dobije Fulbrajtovu stipendiju. Onda je, uz njenu pomoć, i doktorirao ekonomiju na Venderbiltovom univerzitetu u Nešvilu, SAD, da bi se sa 32 godine vratio u otadžbinu, koja je tek dobila nezavisnost. Postavljen je za šefa ekonomskog odseka na Univerzitetu u Čitagongu, ali ga je onda, 1974. godine, velika glad, koja je u smrt oterala milion i po njegovih sunarodnika, zauvek promenila.

"Dok je narod umirao po ulicama, ja sam predavao elegantne ekonomske teorije", objašnjavao je on kasnije svoju odluku da siđe s katedre da bi se latio ozbiljnijeg posla. Odlučio je, međutim, da sirotinji ne pomaže na uobičajeni način, kakvim humanitarnim radom, već – novcem! Doduše, sasvim malim pozajmicama novca koje najčešće nisu dostizale ni sto dolara.

Pre no što se upustio u kreditiranje pomno je proučavao ljude iz svoje okoline. Procenio je da korene siromaštva ne treba tražiti u njihovoj gluposti ili nesposobnosti već u – nedostatku kapitala. "Verujem da svako ljudsko biće poseduje inicijalni talenat za preživljavanje za koji je najbolji dokaz to što ljudi uspevaju da prežive čak i kada su najsiromašniji", govorio je Junus. Onda je zaključio da su krediti, zapravo, jedno od bazičnih ljudskih prava i 1976. godine, sa samo 27 dolara u džepu, osnovao "Gramen banku", ili, na bengalskom, "Ruralnu banku". Prvi novac za 42 žene podelio je bez interesa, ali je principe svoga poslovanja kasnije ipak morao da uskladi s bankarskim. Da nije, ne bi ni njegova banka opstala, a ona je, evo, tri decenije opstala zahvaljujući pravilu da se ti takozvani mikrokrediti uvek daju na na godinu dana i uz kamatu od 20 odsto, dok je, zanimljivo, otplata počinjala  već – druge nedelje po uzimanju pozajmice!

Vredne žene

Bankari su mu se, dabome, u početku smejali. Neki drugi, su mu i pretili, tvrdeći da je davanje novca uz kamatu protivno islamskim zakonima. Bilo je i onih koji su ga optuživali da je katolički agent, a kako su glavni njegovi klijenti vazda bile i ostale žene, neki ga su, štaviše, sumnjičili da će ih, jednom, sigurno tetovirati i pretvoriti u prostitutke, a možda njima – hraniti i tigrove! Junus je, međutim, kritičarima naplaćivanja kamata doskočio tako što je svoje klijente pretvarao u vlasnike banke, pitajući kako će to pa vlasnici sami sebi naplaćivati interes. Onima koji su tvrdili da su mu kamate preterane odgovarao je, pak, poslovnim rezultatima.

Da li zato što su pozajmice bile male, ili što su ih uzimale pretežno (veoma odgovorne i štedljive) žene, tek, uvek je u njegovoj banci procenat vraćenog novca bio neuporedivo veći (bezmalo sto odsto!) nego u ma kojoj drugoj, čemu svakako valja dodati i to da je ta banka za uboge negde još 1995. godine postala i profitabilna institucija, u pravom smislu te reči. Tako je od početna 42, prema ovogodišnjim podacima, stigla do 6,74 miliona klijenata, od kojih su, razume se, 97 procenata ostale žene, uvek spremne da za male pare kupe, recimo, materijal za šivenje i onda proizvode robu za tržište... Te žene su, sem toga, izgleda, više od muškaraca vazda bile spremne i da prihvate 16 bazičnih načela te sada slavne banke, među kojima i ova: "Mi ćemo slediti četiri principa – disciplinu, jedinstvo, hrabrost i vredan rad. Mi ćemo doneti prosperitet našim porodicama. Nećemo da živimo u oronulim kućama. Planiraćemo da nam porodice budu male. Obrazovaćemo našu decu da bismo ih naučili kako da zarade za svoje obrazovanje. Nećemo uzimati, a ni davati nikakve miraze..."

Danas je Gramen banka, čijih je deset procenata u posedu vlade, u većinskom vlasništvu sirotinje. Njeni se službenici veoma razlikuju od službenika svih drugih banaka, između ostalog i zato što ne čekaju da klijenti dođu do njih, već oni idu do njih, po selima i zabitima. Nema sumnje da je i zato njenom osnivaču, Muhamedu Junusu, više nego opravdano, prošle nedelje uručena Nobelova nagrada. Uz nju mu je, razume se, uručen i pozamašan ček, na oko 1,35 miliona dolara.

Ovaj čovek, koji i danas živi veoma skromnim životom, rekao je da će mu taj ček dobro doći za to da "pronađe još originalnije načine da pomogne siromašnima, da otpočnu svoj biznis".