Плава боја је као ружа у реверу

Разлика између занатлије и уметника је у томе што занатлија размишља како је лакше, а уметник како је могуће. Ово је мисао вајара Косте Богдановића који своју запитаност пред новим облицима и формама од којих би требало да настане скулптура сажима у питању: „Шта ми нудиш?”

Ових дана из атељеа Косте Богдановића, у поткровљу солитера новобеоградског Блока 45, ужурбано се износе тешки комади, слике на полиетилену за предстојећу самосталну изложбу у Завичајном музеју Срема у Руми, у другој половини октобра. Слике су направљене од отпадног материјала Петрохемије у Панчеву.

–За ово предузеће радио сам једну скулптуру четири метра високу и два метра широку од цеви које они прoизводе за канализацију. У то време имали су у свом магацину неке плоче од полиетилена које су биле намењене за гасовод који је пролазио кроз Србију, односно за прстенове који су повезивали металне цеви. Гасовод је завршен, а мене су замолили да од остатка неискоришћеног материјала извадим неоштећене делове и да од тога нешто направим – казао је Коста Богдановић.

У Руми ће се наћи 17 радова, који су сви заједно тешки 500 килограма.

Слике на полиетилену обрађиване су специјалним длетом које је овај уметник сам направио од осовина које повезују тенковске гусенице.

„Почео сам да радим алатом за дрво, али није ишло. Зато сам направио длето од челика које је чврсто, жилаво”, казао је уметник.

И на најновијим сликама на полиетилену доминира ултрамарин плава, као и на серији скулптура „Византеме” које испуњавају његов атеље и од којих је једна недавно припала „Политикином” лауреату на 45. Битефу Јожефу Нађу.

Зашто је ултрамарин Богдановићева „изабрана боја”?

– Дрво сам почео да бојим да бих му истакао својства. То можда звучи парадоксално, јер ако бојите дрво испада да му поништавате препознатљивост. Готово никада не бојим цело дрво већ само делове када желим да истакнем његову структуру, форму, тематику. Ултрамарин сам усвојио као боју која не постоји у природи. Плава не постоји у природи. Ако мислимо на плаво небо или воду, то је боја дубине, а не материје.

Коста Богдановић

Ултрамарин је од плаве боје последња нијанса ка љубичастој. То је боја која обећава дубину. Када кажемо црна, она јесте синоним за дубину, али она „види на кратко”. Као риба. Црна боја „потроши” ту дубину врло рано и не „обећава” је на начин на који то чини ултрамарин. За мене је плава боја као цвет у реверу свечаног одела. Она неће да поништи структуру него само да је нагласи, објашњава Коста Богдановић, дугогодишњи професор на Академији уметности у Сарајеву где је увео предмет истраживање визуелне културе (1982), a касније као постдипломске студије на новосадској академији уметности.

Разне „справице”, које овај уметник чува у свом атељеу, његови су конструкти који подстичу креативно мишљење, а свако Костино питање у вези са њима збуњује и студенте и посетиоце његовог атељеа, јер је базирано на искуствима и фантастичној интелигенцији неолитског човека, коју смо ми данас заборавили.

Своје питање: „Шта ми нудиш” Коста Богдановић ових дана поставља гледајући у две исечене даске од ораховине наслоњене на зид свог радног простора.

–Гледам их сваки дан и још ми ништа није понуђено. У теорији визуелне културе увео сам неке архетипове по групама.

То су наговор, зов, поглед и ехо форма. Кроз те четири архетипске форме ми сазнајемо целокупну визуелну спознају. Форма „зов” је веома важна. Она чека, њој се прилази. У свом најелемeнтарнијем виду, то би био архетип целивања икона у православном веровању. Икона чека, њој се прилази. И она је по правилу свечана. Сакрализoвана.

Разликујем профану сакралност. Јер када је Марсел Дишан унео баналну ствар као што је писоар у сакрализован простор који се зове галерија, те баналне ствари заувек су изгубиле свој функционални поредак. С друге стране, када су чувене иконе из 14. века из цркве Свети Климент у Охриду пренете у музеј оне су десакрализоване. Нико се од верника није више њима обраћао на онај начин на који им је прилазио када су биле у цркви.

Коста Богдановић своју уметност заснива на четири узвишена принципа од који сваки одговара једној култури: Лепо одговара исламу, здраво култури и филозофији Индије, тихо јапанској култури, а узвишено Византији.

Богдановић је пре три године по конкурсу Скупштине града и на основу гласова стручне јавности добио могућност да изведе скулптуру у јавном простору, за коју је чак предвиђено и место на улазу у подземну станицу код Вука. Али од те амбициозне замисли Скупштине града до сада ништа није било...

Свакога дана купује „Политику” из које исеца све оно што му може користити у теоретском раду. С обзиром на то да су његова проучавања усмерена на логику форме, пажњу му је привукла дизајнирана столица у облику шаке као „намештај у тренду”.

– Коментарисаћу је као лошу идеју, јер се у њој не седи удобно, нефункционална је – казао је Коста Богдановић, који ће засигурно из „Политикиног” броја од недеље исећи и читуљу која је уз фотографију објављена чувеном уметнику Марселу Дишану (1887–1968) са потписом Јован и Немања...