АДИОС, ГРИНГОС

Ако се хришћанска, бела Европа све више брани од имиграната других вера и раса, да ли тријумфални поход латиноамеричке левице наговештава не само потискивање грингоса са севера, већ и културе конкисте и промовисање аутентичних вредности Индиоса?
Прво о првом. О левици. Прича је за 2006. веома важна, мада је некако остала неиспричана. Џорџ В. Буш је изгубио Латинску Америку.

Док његова администрација ратује по Авганистану и Ираку, јури талибане, Aл каиду и друге терористе по белом свету, односи САД са јужним суседима западне хемисфере тешко да су икад били лошији. Од Никарагве до Венецуеле, од Перуа до Боливије – плус Мексико, Аргентина и Бразил на нешто друкчији начин – подручје на широком потезу од граница Тексаса до Антарктика окреће се против Јенкија. Многи кажу биће и горе.

"Колонијализам САД ће кад-тад морати да се суочи са ширим отпором. Латинска Америка то неће трпети", сећам се да ми је, отприлике тим речима, говорио марксистички председник Никарагве Данијел Ортега током вечере у Никозији. El Comandante се те 1991. враћао из Багдада после неуспешног покушаја да Садама Хусеина нагна да оконча инвазију Кувајта и тако избегне Први заливски рат.

Судбина је иронично одредила да седимо у "Хилтону", у сали тик уз ону у којој су амерички пуковник Оливер Норт и Contras – Ортегини ривали, миљеници ЦИА – преговарали о илегалном дотурању америчког новца и, тврде, оружја како би се срушио Ортегин сандинистички покрет који је 1979. оборио четири деценије дугу диктатуру породице Сомоза, конфисковао приватну својину и окренуо се ка Куби и бившем Совјетском Савезу.

Био је то више него довољан разлог да Вашингтон пожели његов крај. Када је  скандал откривен, умало није оборио администрацију Роналда Регана. У Никарагви су после дугог, разорног рата коначно расписани нови избори које је Ортега изгубио.

Стари ривал Вашингтона из времена хладног рата недавно се, после три неуспешна покушаја током протеклих 15 година, поново вратио на власт. Бркати бивши марксиста тврди да није онај одраније, али не одустаје од жеље да се отараси "прљавог капитализма".

Ту је онда и Ево Моралес, председник земље у којој је убијен Че Гевара. Човек који је "терористи" Бушу обећао да ће бити његов "кошмар" зато што је његова Боливија била опитни кунић глобализације и зато што америчка командна либерална економија није учинила ништа како би се национално богатство природног гаса преточило у бољи живот.

Венецуелански председник Уго Чавес је најоштрији. Буша пореди са Хитлером: "Империјалистички, геноцидни, фашистички приступ америчког председника нема границе". Чврсто на "колосеку социјализма" и "експанзије револуције", он је своју недавну трећу победу описао као "још један пораз ђавола који покушава да влада светом".

Ортега, Моралес и Чавес су латино-симболи свега погрешног у америчкој спољној политици.

Још давне 1823. председник Џејмс Монрое успоставио је доктрину по којој је Латинска Америка искључив забран САД. И Буш је континенту давао приоритет када је преузимао дужност. Тврдио je да нема важнијег савезника од – Мексика.

Онда је проглашен рат тероризму. Буш је нашао нове савезнике. Умро је и Аугусто Пиноче који је многе подсетио да су Бушови претходници у прошлом веку оборили или дестабилизовали најмање 40 латиноамеричких влада, све у интересу САД.

Изгледа да је дошло време за наплату. Пробудили су се антигрингоси континента са најдрастичнијим контрастом између богатих и сиромашних. Сви говоре све најгоре о неолибералном тржишном моделу. Диве се Фиделу Кастру. Скандирају име Че Геваре. Подсећају да су Американци увек налазили новац за ратове и државне ударе, али не и за мир и просперитет.

Од Никарагве до Боливије, од Венецуеле и Перуа до Аргентине, распадају се старе партије којима су управљале династије. Руше се странке ослоњене на патроне споља. Бираче све више привлаче неки романтични револуционари који обећавају прерасподелу богатства.

У том трагању не само за новим порукама, већ и новим гласницима, представници привилеговане богате беле елите, која је традиционално доминирала и политиком, доживљавају поразе од кандидата дуго игнорисане осиромашене домородачке већине.

Нема сумње да је заокрет улево еруптивни исказ локалног социјалног незадовољства и глобалног анимозитета према гринго-суседу са севера. Наслућујем елементе разрачуна са позицијама, навикама и културом које су Латинској Америци вековима наметали конквистадори.

Ортега не одустаје од намере да беземљашима врати део отете земље. Моралес, први Ајмар индиос на положају који је традиционално припадао белој мањини, обећава да ће штитити el pueblo. Чавес, такође индиоског порекла, наговештава промену статуса елите белих насељеника, потомака шпанских и португалских освајача и других Европљана који су их касније пратили.

Латинска Америка се као континент традиционално искључује од колонијалних пројеката по осталим деловима света, па ни шпански ни португалски немају појам за "беле насељенике". Ипак, доминантне групације припадају и данас потомцима европских имиграната који су прво заузели терен а потом наметнули сопствену културу.

Ово посебно важи за 19. и 20. век када су насељеници експроприсали земљу, преселили и уништили локални живаљ или га користили као јевтину радну снагу и обезбедили да локалци остану обесправљени. Готово робовска класа какву Европљани нису стварали у својим другим колонијалним походима.

Парадоксално, расна мржња била је минорна. Изгледа да сада ферментира. Анимозитет који према Чавесу показује опозиција умногоме је расне природе. "Бели насељеници" га не подносе. Као што су својевремено били против Хуана Перона или Салвадора Аљендеа јер се први у Аргентини ослањао на подршку cabezas negras – "црних глава", док је други мобилисао потцењене друштвене сегменте Чилеанаца.

Разлоге није посебно тешко докучити: повратак традиционалним локалним вредностима које би са европским створиле аутентичан латино-бренд. Елити то очигледно није по вољи. Она опчињено путује Европом у потрази за новим политичким моделима, држи се главних градова као њених јаких симбола, труди се да већину искључи из пројеката подизања нације.

Тако су упоредо са либералном идеологијом увезене и расне предрасуде које је Европа ширила по свом колонијалном свету. Обојено и индиоско становништво косиле су европске болести на које нису били имуни. "Чишћења терена" у периоду од 1870. до 1914. била су окрутнија него у време Шпанаца и Португалаца: Бразил и Аргентина отворили су простор за нових пет милиона имиграната и њихову културу хегемоније.

Посматране из тог ређег ракурса, победе левичара и нису тако неочекиване. Помало личе на нов талас антиколонијалног револта какав је Латинску Америку запљуснуо почетком 19. века када је револуционарна хунта у Буенос Ајресу прогласила једнакост Индиоса и Шпанаца, Бразил се враћао својим коренима а Куба славила индиоску жену огрнуту у дувански лист.