Ново поимање националног

„Да је лако бити Србин, сигурно нас то не би запало”. Овај графит, мени непознатог аутора, је тек један од прегршт насталих у времену агресије НАТО-а на нашу земљу (1999). Непознати аутори су писањем, инатно показивали шарм народа српског и других који овде живе, досетљиво нас бодривши у том лошем времену. После деценију и нешто, у кажу бољем времену, у Београду,на једном скупу, реториком је одзвањало питање уваженог амбасадора: „Има ли овде Срба?”

Ако не неко пре, на то питање ће одговорити попис народа и имовине.

Многи аутори уставног права настанак, како се то каже, модерних нација повезују са стварањем држава око и после Велике француске револуције (1789). У новоствореној или, тадашњим аршином, демократски преуређеној држави, етничке групе су почеле да се називају једним именом. Сложене етничке структура француске нације у Француској, пољске у Пољској, белгијске у Белгији, па италијанске у Италији, шпанске у Шпанији, руске у Русији и тако редом, превазилажене су стварањем јединственог ентитета становништва (један језик, једна вера, једна раса). Насилна и ненасилна асимилација је неизбежно пратила стварање „државне” нације и тај историјски моменат је прошао, у грубо, са 19.веком.

Сличан „национални романтизам” захватио је и ондашњу Србију. Иако је Устав (1888) казивао да су „Сви Срби пред законом једнаки” и други грађани су уживали „уставна права српских грађана”. Формирала се „модерна” српска нација у броју који је растао као и другде – природним прираштајем, досељавањем и асимилацијом.

У прошлом веку, преостале мањинске верске, етничке и језичке групе становништва унутар држава, постале су уставом заштићена категорија. Тако су данашње европске државе по имену остале националне, али су у људском супстрату вишенационалне.

Савремено доба носи ново поимање националног. Дуго, бар пола века, друштвено најмоћнији субјекти су мултинационалне компаније. Оне, природно, теже стварању мултиетничког друштва. У том смеру, пре глобалног нивоа, треба у свакој држави понаособ створити вишенационалне (наднационалне, анационалне) вредности.

Србија је у многочему специфична држава. У њој је већинска нација, српска, мимо других, већ у посебном распарчавајућем процесу. Она се не цепа по шавовима, јер није ни настала „пришивањем”, већ се њен један по један део одсеца по оцртаним границама, авнојевским и каснијим. Критеријуми новојезика (а ради се о, лингвистички, истом језику) и нововерства стварају новонационалне покрете и покушаје.

Већина доскорашњих Муслимана, у неколико бивших југословенских република, припадници су нове бошњачке нације која говори бошњачким језиком; део православног становништва у Црној Гори чине припадници црногорске нације, верници су црногорске цркве и говоре црногорским језиком; можда преовлађујући барокни стил православних цркава у Војводини, поред византијског, послужи као основ новорођења војвођанске нације и будућег војвођанског језика.

Ако је српска нација пионирска у овом таласу „однародњавања”, ту бити први не значи бити и бољи. Такав ход би се завршио националном регионализацијом и локализацијом. До прилагођене пароле: једна нација – једна улица (уместо државе). И тада бисмо имали потпуно мултинационално друштво. Слабљење нације правним и фактичким одвајањем њених делова довешће до смањења снаге, осећаја солидарности, једнакости, братства, до губитка својствене културе, традиције, језика, све до угрожености биолошког опстанка Срба.

Истина је да некадашњи магнетизам српске нације сада не привлачи, због низа политичких, економских, пропагандних, безбедносних, социјалних и других разлога. Многе смо сами узроковали, а неке уз помоћ других. Полако унапређивати једну по једну предност и превазилазити недостатке које свака, па и српска, нација има, задатак је државника.Тако ће и нама и другима уз нас бити боље. То није лако, али кад нас је већ „запало бити Србин” нема се куд.

Квалитетне предводнике српска нација је имала одвајкада. Мора их бити и даље. Без обзира шта ће рећи попис. А и да амбасадор више не поставља питања на која знамо одговор.

доцент на Правном факултету Универзитета у Новом Саду