Novo poimanje nacionalnog

„Da je lako biti Srbin, sigurno nas to ne bi zapalo”. Ovaj grafit, meni nepoznatog autora, je tek jedan od pregršt nastalih u vremenu agresije NATO-a na našu zemlju (1999). Nepoznati autori su pisanjem, inatno pokazivali šarm naroda srpskog i drugih koji ovde žive, dosetljivo nas bodrivši u tom lošem vremenu. Posle deceniju i nešto, u kažu boljem vremenu, u Beogradu,na jednom skupu, retorikom je odzvanjalo pitanje uvaženog ambasadora: „Ima li ovde Srba?”

Ako ne neko pre, na to pitanje će odgovoriti popis naroda i imovine.

Mnogi autori ustavnog prava nastanak, kako se to kaže, modernih nacija povezuju sa stvaranjem država oko i posle Velike francuske revolucije (1789). U novostvorenoj ili, tadašnjim aršinom, demokratski preuređenoj državi, etničke grupe su počele da se nazivaju jednim imenom. Složene etničke struktura francuske nacije u Francuskoj, poljske u Poljskoj, belgijske u Belgiji, pa italijanske u Italiji, španske u Španiji, ruske u Rusiji i tako redom, prevazilažene su stvaranjem jedinstvenog entiteta stanovništva (jedan jezik, jedna vera, jedna rasa). Nasilna i nenasilna asimilacija je neizbežno pratila stvaranje „državne” nacije i taj istorijski momenat je prošao, u grubo, sa 19.vekom.

Sličan „nacionalni romantizam” zahvatio je i ondašnju Srbiju. Iako je Ustav (1888) kazivao da su „Svi Srbi pred zakonom jednaki” i drugi građani su uživali „ustavna prava srpskih građana”. Formirala se „moderna” srpska nacija u broju koji je rastao kao i drugde – prirodnim priraštajem, doseljavanjem i asimilacijom.

U prošlom veku, preostale manjinske verske, etničke i jezičke grupe stanovništva unutar država, postale su ustavom zaštićena kategorija. Tako su današnje evropske države po imenu ostale nacionalne, ali su u ljudskom supstratu višenacionalne.

Savremeno doba nosi novo poimanje nacionalnog. Dugo, bar pola veka, društveno najmoćniji subjekti su multinacionalne kompanije. One, prirodno, teže stvaranju multietničkog društva. U tom smeru, pre globalnog nivoa, treba u svakoj državi ponaosob stvoriti višenacionalne (nadnacionalne, anacionalne) vrednosti.

Srbija je u mnogočemu specifična država. U njoj je većinska nacija, srpska, mimo drugih, već u posebnom rasparčavajućem procesu. Ona se ne cepa po šavovima, jer nije ni nastala „prišivanjem”, već se njen jedan po jedan deo odseca po ocrtanim granicama, avnojevskim i kasnijim. Kriterijumi novojezika (a radi se o, lingvistički, istom jeziku) i novoverstva stvaraju novonacionalne pokrete i pokušaje.

Većina doskorašnjih Muslimana, u nekoliko bivših jugoslovenskih republika, pripadnici su nove bošnjačke nacije koja govori bošnjačkim jezikom; deo pravoslavnog stanovništva u Crnoj Gori čine pripadnici crnogorske nacije, vernici su crnogorske crkve i govore crnogorskim jezikom; možda preovlađujući barokni stil pravoslavnih crkava u Vojvodini, pored vizantijskog, posluži kao osnov novorođenja vojvođanske nacije i budućeg vojvođanskog jezika.

Ako je srpska nacija pionirska u ovom talasu „odnarodnjavanja”, tu biti prvi ne znači biti i bolji. Takav hod bi se završio nacionalnom regionalizacijom i lokalizacijom. Do prilagođene parole: jedna nacija – jedna ulica (umesto države). I tada bismo imali potpuno multinacionalno društvo. Slabljenje nacije pravnim i faktičkim odvajanjem njenih delova dovešće do smanjenja snage, osećaja solidarnosti, jednakosti, bratstva, do gubitka svojstvene kulture, tradicije, jezika, sve do ugroženosti biološkog opstanka Srba.

Istina je da nekadašnji magnetizam srpske nacije sada ne privlači, zbog niza političkih, ekonomskih, propagandnih, bezbednosnih, socijalnih i drugih razloga. Mnoge smo sami uzrokovali, a neke uz pomoć drugih. Polako unapređivati jednu po jednu prednost i prevazilaziti nedostatke koje svaka, pa i srpska, nacija ima, zadatak je državnika.Tako će i nama i drugima uz nas biti bolje. To nije lako, ali kad nas je već „zapalo biti Srbin” nema se kud.

Kvalitetne predvodnike srpska nacija je imala odvajkada. Mora ih biti i dalje. Bez obzira šta će reći popis. A i da ambasador više ne postavlja pitanja na koja znamo odgovor.

docent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu