Лидер усред раскрснице

У Србију последњих дана из европских, али и светских финансијских институција високог угледа и значаја стижу веома лепе оцене о темпу привредних реформи од 2000. до данас. Проглашавају нас и лидерима међу 28 земаља у болним транзиционим променама и преласку из реалног социјализма у стваран – капитализам. Као и сваком рђавом ђаку, који је изгубио коју годину, а потом и задоцнио са учењем неких важних лекција, свака лепа реч, добро дође. Јер, други виде да се труди, да му је стало да буде међу бољима, само га треба мало охрабрити. И заиста, свет нас хвали, а ми се ипак питамо – да ли је баш све тако? Миладин Ковачевић, професор, доктор наука, математичар и статистичар, али и врстан економиста, заменик директора Републичког завода за статистику и сарадник угледног билтена Економског института "Макроекономске прогнозе и трендови", каже у разговору за "Политику" да смо одиста лидер у реформама. Али, овај лидер је дубоко ушао у раскрсницу која има само два смера – Европа или рикверц. Отуда и прво питање.
• Да ли нас свет види у реалном светлу? Можда им боље изгледамо него што стварно јесмо?

– Не. Свет, а при томе, пре свега, видим Међународни монетарни фонд, Светску и Европску банку за обнову и развој, као финансијске, али и друге организације као што је, рецимо, ОЕЦД, виде нас баш таквим какви јесмо. Све те и још многе институције и организације имају и те како добра стручна аналитичка и статистичка одељења у којима се сваки детаљ и макроекономски податак мере и сагледавају из свих углова.

• На основу својих или наших података?

– На основу наших, наравно. Други им нису потребни, јер су наша општа, државна, али и финансијска статистика у потпуности усклађене са свим стандардима које прописује европска, али и пракса Светске банке. Они нас, у том погледу, сасвим добро разумеју без икаквог зазора. Коначно, ММФ, без обзира на то што тренутно немамо стенд бај аранжман, са уобичајеним системом појачаног надзора, прати сваки наш корак, јер му је то у "опису радних задатака".

• И шта су то код нас видели?

– Установили су видан напредак у многим елементима макроекономског живота. Да не набрајам све детаље и параметре које они користе у свом мозаику за укупну повољну оцену. Али, за илустрацију, довољно је рећи да већ годинама постижемо високе стопе раста бруто домаћег производа, да је у успону индустријска производња, с њом и извоз, да смо инфлацију свели на једноцифрен број, да смањујемо трговински и биланс текућих плаћања, расту стране инвестиције, плате и стандард грађана, а приватизација улази у свој финиш... Ти и још многи елементи су на тасовима објективне, рекао бих, више него прецизне апотекарске ваге тих институција. И оне су рекле то што су рекле – да смо лидери у реформама и транзицији. То, у ово предизборно доба, може некоме политички да годи. О том контексту нећу да говорим, али од свега је много важније некакво општедруштвено осећање да се креће набоље.

• Крећемо се, без сумње, ка бољем, али за добар део друштва, поготово "транзиционе губитнике", дакле људе без посла и стабилних прихода, можда споро и недовољно одлучно. Како гледате на ту искуствену чињеницу?

– Ово није она прича о "полупразној или полупуној чаши". Па су сада једни песимисти, а други оптимисти. Ми, као привреда и друштво, идемо напред. И ту нема збора. Проблем је брзине којом се крећемо. За неке слојеве друштва вероватно недовољно брзо, али ми објективно не можемо да прескочимо изгубљену деценију између 1991. и 2000. године. У економији скокова с мотком нема. Ако не буде некаквих ретроградних процеса у нашем друштву, ми се за пет до шест година, чак и при садашњем темпу развоја, а уз нешто среће и "памети", са нешто већим обимом директних страних инвестиција, можемо наћи у кругу земаља које неће чекати дуго на улазницу у ЕУ.

• Похвале годе, али на шта нас упозоравају међународни "посматрачи"?

– У свакој, па и овој описној оцени има детаља на које ваља скренути пажњу. Тако и експерти светске и европске банке упозоравају на многе елементе којих смо и сами и те како свесни. Да наш економски, а поготово политички амбијент, још нису ни изблиза на нивоу који пословни свет жели. Они хоће чисту и јасну ситуацију у сваком погледу. Имамо, кажу, недограђен институционални систем, висок степен корупције, велико мешање политике у привредне одлуке, поготово у јавним предузећима на локалном нивоу. Прикривени су, тврде, губици у јавним предузећима, намерно се руже и круне поједина предузећа да им цена била нижа за приватизацију, на сцени су и даље висока дискрециона права протагониста извршне власти, не спроводимо доследно доста добре прописе... Можда би и овај списак, баш као и она са похвалама, могао бити и  дужи, али без обзира на то шта они оцењивали, имамо две веома важне чињенице које нико не може да оспори – одрживу стабилност, у којој није најважнији индикатор инфлација и све уверљивије доказе виталности приватизованог сектора привреде, који, и поред све повике на курс евра, ипак, извози.

• Одржив развој је најважнији услов и за одржив, па и штогод бољи животни стандард. Да ли и тај показатељ, мерен само просечним платама, даје реалну слику свега што се догађа на економском плану?

– Условно говорећи, стандард је бољи од свега. Просечне плате од краја 2000. до октобра ове године повећане су за свих 130 процената – реално. Са око 65, достигле су 276 евра. Повећане су више него четири пута. То говоре подаци и чињенице. Што је многима од нас то мало, друго је питање, али ту су, зашто то не рећи, још и друга примања. Веома често из сиве зоне, а да се не говори о високим дознакама из света, зарадама по основу имовине итд. Једноставно речено, не може се у овој, нити у другим приликама, повлачити знак једнакости између евидентних позитивних макроекономских кретања и стандарда сваког од нас појединачно.

• Да ли то значи да је мање сиромашних?

– И у земљама социјалног благостања има сиромаштва. Али, да ова оцена не буде демагогија, рећи ћу да смо ми, као друштво, веома сиромашни. И о томе не може бити збора, без обзира на то како га мерили. Са онима који су одиста испод линије сиромаштва, рецимо са мање од два долара дневно прихода, али и оном "рањивом популацијом", која је незнатно изнад, али која лако коже да склизне доле, у Србији има око 15 одсто становника. Нисам сигуран да ли ће онима који су у тој зони или око ње бити боље ако кажем да је пре 2000. тај проценат био двоструко већи, али то је тако.

Рекао бих, такође, да се "џимини" коефицијент, којим се мери неједнакост у једном друштву, код нас креће око 0,30 и у последње три године полако се смањује. Једно је, дакле, наш доживљај сопственог положаја у расподели друштвеног богатства, поготово ако се меримо са најбогатијима, а сасвим друго оно што нам подаци говоре.

• На пример?

– Више као илустрацију, а не као доказ реченом, навешћу да 10 одсто најбогатијих људи код нас у укупној потрошњи учествују са четвртином, а они најсиромашнији са свега три процента. Чак и када се искључе све методолошке и друге слабости таквих и сличних истраживања, друштвена неједнакост код нас се, ма како ми то драстично опажали, за сада се не продубљава.

• Може ли да се смањи?

– Наравно. Не само у случају бржег економског развоја и веће запослености, дакле и стандарда, већ ако код нас буде више социјалне правде у расподели будућег националног колача, али и оног дела преостале државне и друштвене имовине. Да будем сасвим јасан,  да у приватизацији скупих државних и јавних предузећа на свим нивоима поведемо рачуна и о најсиромашнијим слојевима грађана који у тој својинској трансформацији нису учествовали поделом бесплатних акција, да се пензионом и фонду за реституцију да пун удео, али понешто остави и за јачање инвестиционих и других фондова који би преко берзе тај капитал могли да увећају.

-----------------------------------------------------------

Умерена обећања

• Како гледате на економски део предизборних обећања лидера политичких странака?

– Морам да признам да сам пријатно изненађен издиференцираном, па чак, рекао бих, и изнијансираном економско-политичком предизборном кампањом. Она, опет по мом суду, сведочи да су страначки лидери, али и њихови предизборни тимови, коначно схватили да се не може обећавати "векна хлеба за три динара", плате и пензије од хиљаду евра или стране инвестиције вредне на милијарде долара. Економски популизам је, изгледа, с мањим изузецима, напуштен као озбиљна гласачка удица.

-----------------------------------------------------------

НИП на доради

• Како видите економску, па и политичку "судбину" Националног инвестиционог плана за који је одлазећа влада наменила у идућој години више од 1,5 милијарди вера?

– НИП, као идеја, није сасвим лош, али од самог старта пати од многих конструкционих грешака. Држава треба да улаже у инфраструктуру –путеве, енергетику, објекте од општег друштвеног и развојног значаја, али то никако не сме да буде "ексцесан" случај. Идуће године, па ко зна када опет. Реч је о великим парама од приватизације државних предузећа, које та иста држава не може једнократно да потроши онако како је њена актуелна влада наумила. Та улагања, не могу да надокнаде стране гринфилд инвестиције. Лоша искуства земаља као што су, рецимо, Чешка или Мађарска у том погледу веома су поучна. Високе државне инвестиције, а код нас би биле бар трећина свих улагања у току 2007, односно седам до осам процената бруто домаћег производа, просто растерују приватне инвеститоре. Да не говорим о томе да уједињена Европа допушта свега два до два и по процента државних улагања. Сматрам да НИП треба темељно преиспитати и никако све паре потрошити у току 2007. Ваља нам враћати и стране дугове. Догодине, рецимо, доспева око 2,4 милијарде долара обавеза.